Nekima su pojedini izvođači one hit wonder, drugima su neizbrisivi deo mladosti. Ako ste devedesetih bili devojčica vrlo lako su vam imponovale opasne ženske koje su nastupale kao vokali bendova u kojima nije bilo drugih žena. One su bile tu da nešto promene, noseća greda trećeg talasa feminizma, a muzika im je bila dovoljno pristupačna zbog komercijalnog aspekta koji, recimo, riot grrl izvođačice nisu mogle da imaju pre popularizacije interneta i društvenih mreža.
A ja? Ja sam želela sve da ih slušam. Kada me je u junu 2010. godine za ruku držala Skin iz Skunk Anansie dala sam sebi zadatak da uživo vidim skoro sve žene kojima sam se divila kao tinejdžerka devedesetih. Žene sa rock bendovima. Sledeća je bila pokojna Dolores O’Riodorian koju sam, kao i ostatak the Cranberries, imala priliku i da upoznam, zahvaljujući nekoj nagradnoj igri. 2019. sam konačno gledala Garbage i fantastičnu Shirley Manson. Posle ovoga, na mom spisku ostale su Miki i Emma iz benda Lush, koji teško da će se treći put formirati, i – nekome možda opskurnija – Samantha Sprackling poznatija kao Saffron, žena sa crvenim pramenovima i bob frizurom ispred punk-dance benda Republica. Kao tinejdžerka sam ludela za njenom šljaštećom odećom i crvenim pramenovima, nedovoljno smela da promenim imidž, ne znajući da je i moj vintage pre popularizacije vintage bio zabavan.
Samo nekoliko dana pre nastupa benda Republica na Kaleidoskopu kulture u Novom Sadu saznajem da dolaze. No tengo dinero, čekam da me pozovu za posao. Već sam dovoljno skitala po Srbiji za nekoga ko retko kad napušta centar Beograda. No, koga briga? Ako ovo propustim kajaću se – pa tačno i da ne ispuni moja očekivanja. Dolazim do novca, pronalazim vožnju i trećeg septembra u sumrak vozim se na zadnjem sedištu automobila čiji vozač ćuti isto koliko i ja pričam. Ostavlja me u Petrovaradinu, tvrdi da mi je Liman odatle bliži, čekam autobus četrdeset minuta i onda zovem taksi. Ova vožnja koštala me je više nego put od Beograda do Novog Sada.
Na maloj bini Kaleidoskopa u sklopu SKNC Fabrike slušam Short Reports i Tidal Pull. Nažalost, pošto nemam akreditaciju za prostor ispred velike bine, napuštam ovaj drugi kako bih se probila do prvog reda. A tamo? Žurka. Electro-pop. Muzika toliko primamljiva i jednostavna da je vole i oni koji ne vole muziku. O čemu se radi? Nastupa pocket palma. Slušam ih drugi put. Posle njihovog nastupa polovina publike odlazi kući.
Nije mi baš najjasnije šta se događa. Računam da su poprilično mladi, da možda nisu ni bili rođeni kada je nepoznati bend remiksovao svoj drugi singl da bude malo više rock i njime osvajao svetske top liste. Srećom, iza mene je nekoliko vernih obožavalaca koji će, ispostavilo se, znati tekstove svih pesama, čak i par onih koje sam ja zaboravila ili mi nisu bile međ’ omiljenima.
Republica izlazi na binu, bez mnogo pompe. Pored Saffron tu su i Tim Dorney na klavijaturama i gitarista Johnny Male. Nije najjasnije da li je bubnjar odsutan silom prilika ili smo te sreće da nema, isto kao što su Garbage pre tri godine nastupali bez genija koji je otkrio Nirvanu. Istina, i Republica je nekad davno imala poznatog bubnjara, ali neću vam reći ko je to bio. Proguglajte. Niste se valjda zaista rodili juče?
Dužine setlisti sa prethodnih nastupa su jasne – bliži se kraj koncerta o kojem sam sanjala sa četrnaest godina, pred malu maturu. Saffron predstavlja članove benda, naglašava kako su se svi upoznali 1988. godine na klupskoj sceni Londona, kada su bili obožavaoci istih izvođača, kao npr. The Cure i Joy Division. Tada je popularizovan acid house i palo im je na pamet kako bi mogli da skupe bend. Male ju je tu prekinuo da kaže kako nisu imali iskustva kao muzičari, na šta se ona nasmejala. Ponovo nam je zahvalila i predstavila pesmu koja je i posle četvrt veka sastavni deo muzičke podloge mnogih filmova, serija i reklama.
Naravno, to je bila Ready to Go. Diže se i publika koja do tog trenutka nije znala ni šta to gleda i sluša. Dance-punk fuziju upotpunjuju pulsirajuća svetla, jedino nedostaje megafon iz spota.
Republica – Ready to Go, Novi Sad (video: EXYUDarkScene)
Još jednom nam zahvaljuju, traže da ih zvanični fotograf festivala slika sa nama u pozadini. I to je to. Nema više. Tuce pesama, ali izvedba na visokom nivou. Poznanik i ja odlazimo sa pola više nego zadovoljni. Volela bih da su izveli i Luxury Cage, ali možda to i ne bi imalo smisla – bila bi isuviše depresivna u odnosu na ostatak repertoara. Posle kratke vožnje taksijem sa dvema frajlama završavam u pekari, sa prodavačicom koja radi dva posla, ima dečka Kubanca i prepričava mi svoje dogodovštine sa koncerata zbog kojih je putovala u Budimpeštu, pre ove ere, ere opšteg poniženja i siromaštva. Nisam mogla imati bolje društvo – pa još kad su stigle vruće pogačice sa čvarcima, velike kao GMO paradajz… hnjooo!
Oko pet sati polazim nazad u Beograd. Sad nas je u kolima četvoro, slušamo muziku, putnik na suvozačevom sedištu je stranac, a momak pored mene je bio u klabingu i žao mu je što je propustio pocket palmu, ali ne zna ko su Republica. Preporučujem mu ih. Možda mu se budu svideli.
