Joker Out u DOB-u – Dobre vibracije za novu generaciju i staru/novu naciju

Neka mi Jura Stublić oprosti što sam mu ukrala stihove, kako bih imala efektan naslov. Ništa drugo nije tako dobro pasovalo. Bake i deke današnjih mladih ljudi odrasli su u svetu koji više ne postoji, njihova deca su možda iskusila njegove poslednje trzaje, a omladina je taj duh digla iz mrtvih, ali u kombinaciji sa vrednostima, principima i dinamikom koji se ne mogu porediti sa godinama posle Titove smrti, kad su se hodnicima zadimljenih klubova i parterima prepunih sportskih hala smucali momci u kožnim prslucima sa tapiranom kosom i žene sa šminkom neonskih boja, androgenog izgleda, u dugim kaputima.

HEY, JOKER OUT FANS WORLDWIDE, THANK YOU SO MUCH FOR YOUR KINDNESS – THE SHOW REVIEW IS NOW AVAILABLE IN ENGLISH. WATCH THIS SPACE FOR AN INTERVIEW WITH JURE, KRIS AND NACE LATER NEXT WEEK. LOVE, IVA

Sa opusom ljubljanskog benda Joker Out upoznao me je Kristian, kad je pre nešto više od godinu dana napisao viralnu recenziju albuma „Demoni”. Dopalo mi se ono što sam čula. Taman toliko retro da uđe u ovo staromodno uvo, taman toliko moderno da zaintrigira ovo progresivno. Najzad nešto što je više pop-rok, nego tvrđi zvuk, a da je istovremeno originalno i ima potencijal.

I pored svega ovoga apsolutno nisam bila spremna za ono što me je dočekalo na Ušću devet meseci kasnije. Stigla sam na treće veče Belgrade Beer Festa, samo zgrabila flašicu vode iz pressa, ostavia stvari i pojurila u deo ispred bine. Dočekalo me je vrištanje, silni transparenti, devojke koje su bacale grudnjake. Na kraju me je u glavu pogodilo nekakvo gumeno pile, neko me je molio da to dam Bojanu. Popela sam se na prste i stavila to ispred njegovih nogu. Ima slika sa tim piletom, verovatno se vidi i na video snimku. Kući sam ponela komad kartona na kojem je pisalo „JAN IF U SEE THIS UR HOT”, kao malu uspomenu na ovaj doživljaj. Nažalost, par sedmica kasnije usvojila sam mače koje se već prve noći baš na to popiškilo. Verujte mi na reč, kad kažem da sam htela da pronađem autorku i vratim joj transparent prvom prilikom, kao foru.

No, gde sam ono stala?

Dvadeset prvo mesto na Evroviziji možda i nije laskavo, ali setimo se – Dominico Modugno, vlasnik jednog od najvećih hitova XX veka, nije bio dovoljno dobar žiriju. A upravo Slovenija je 2015. imala jednu od najkvalitetnijih numera koju sam čula na ESC cele decenije… i šta? Ništa. Ispostavilo se da plasman više nema mnogo značaja – najgledaniji muzički festival na planeti danas prate agencije, velike diskografske kuće i raznorazni drugi monopoli. A i čitave armije obožavaoca, online i offline. Primamljivi izvođači dobijaju ponude da nastupe u ovoj ili onoj zemlji. To što je Švedska kolonizovala evrovizijski žiri može, ali i ne mora da bude faktor nečijeg puta do zvezda.

Na kraju krajeva, Domenico Modugno je od tantjemi za Nel blu, dipinto di blu kupio Ferrari koji je ubrzo zatim slupao.

Drugog novembra sam se osećala grozno, beznadežno. Imala sam grozan caffeine withdrawal, samo ljubav prema čudnom i drugačijem me je održala na događaju koji sam pokrivala, a posle toga nisam imala snage da prošetam do obale i poslušam Zhivu i E-PLAY. Trećeg sam ustala na nekoliko pari levih nogu, navrat-nanos uspela da pokrijem podočnjake, popijem vruć čaj i izletim na press konferenciju Joker Out. Tamo je bilo preko potrebnog mi kofeina, finih ljudi, starih i novih znalaca, ali i dobrih vibracija. O tome neki drugi put – na ogromnom spisku obaveza u vezi sa ovim sajtom mi je i transkripcija intervjua sa bendom. Mašala.

Nekoliko sati kasnije ponovo sam kasnila na Joker Out. Ispostavilo se da nije bilo razloga za brigu – nas, fotografa, bilo je samo dvoje, plus jedan gospodin sa glomaznom TV kamerom. Uobičajeni foto-pit kao da je bio uži nego inače. Valja tome dodati i preskakanje dvojice korpulentnih telohranitelja, za dobru meru. Prepoznajem neka lica sa Beer Festa, transparenata ima toliko da se ne mogu pročitati (najbolji je onaj kojim se bend poziva na ćevape), a na rukama gotovo svih u prvom redu primećujem markerom ispisane redne brojeve. Ma dajte, ovo se radi na koncertima u ozbiljnom svetu. Tu sam se za trenutak naježila – da li su ove devojčice zaista trčale uz dva reda šupljih stepenica i preko uglačanog poda do „Amerikane”? Brrr!

Uz intro sa razglasa, publika peva „Sunny Side of London” i pre nego što je bend izašao na binu. Kad su momci uzeli svoje instrumente, hor od osam stotina duša prestao je da peva i počeo da urla. Atmosfera je haotična, svi bi da im neko od momaka pruži ruku, svi pružaju raznorazne asesoare. Nisam ni uhvatila trenutak kad su Kris i Jan na glave stavili tijare, a u Bojanovim rukama se našao čarobni štapić. Nisam videla nijedan grudnjak, al’ računam da su svi bačeni juče pa da ih je danas ponestalo. Jedan od najstarijih singlova, „Gola”, izaziva takvu euforiju da se odmah setim dokumentaraca o Beatlesima. Bože, samo da se neko ne popne kroz prozor i ukrade Naceove pantalone! Mislim da ona dvojica korpulentnih ispred bine ne mogu svugde da stignu, a pošto je devojka koja je došla čak iz Finske upravo dobila shout-out… situacija i te kako postaje ozbiljna.

Iz ptičije perspektive, sa balkona, euforija je nešto dalje, a muzika se nešto bolje čuje. Dok hvatam kadrove kakve sam naumila upoznajem ženu čija ćerkica se slikala sa bendom, a ima i svog omiljenog člana, neću da kažem koga. Malo se družimo uz taktove pesama „Bele sanje” i „Plastika”, a onda se ovo VIP iskustvo završava i koncert nastavljam da posmatram iz publike. Mislim da nisam uspela da priđem bliže od sedmog-osmog reda, ali to je sasvim dovoljno. Na kraju krajeva, da nisam niska ne bih to ni morala – ta mesta su rezervisana za armiju fanova. Hmmm, na pressu sam se sa bendom našalila da sigurno postoji slash o njima na tumblru i smejali su se, a sad se pitam nešto što nije tako blesavo – kako se ta armija fanova zove.

Između „Dopamina” i „Padam” Bojan nam, jedan od nekoliko puta tokom koncerta, priča kako se Joker Outu život promenio preko noći. Dodaje da penjanje do novih visina nikad ne dolazi bez padova i da, kad pamo, treba da uz sebe imamo ljude koje volimo. Predlaže nam da sad svako zagrli nekoga koga voli. Pored mene je devojka u flanelskoj košulji. Kažem joj da ne znam ko je, ali da je svakako volim. Grlimo se. Mislim kako je pomalo okrutno da pesma o čemeru bude odmah posle pesme o zadovoljstvu, ali jasno mi je da je to efektno. I, kao i uvek, cenim mlade kantautore koji, za razliku od mačo pojava, živih relikvija vremena kad smo svi bili građani jedne države, umeju da kažu šta im leži na srcu, prepoznaju i svoje, tako i tuđe negativne emocije. Nije dovoljno da su momci lepi – treba da budu i zreli i svesni. Nije to samo praznik za oči, nije sve to tako plitko. Osećaj da te neko razume u ovim smutnim vremenima i podrška zajednice, oko čega god da je ta zajednica nastala – to je ono što želimo i mi koji smo dovoljno matori da verujemo u zamku iluzije o kompletnom ja.

I – sada sam već sigurna da ovo nije slučajno – za kraj ove žive trilogije tu su „Demoni”. Bojan kaže publici da vrišti i da svoje demone izbaci. Ovo je bio najglasniji momenat na koncertu.

Bojan traži aplauz za sve koji su pomogli da se koncert realizuje, ali i za članove benda Keni nije mrtav, „tamo iza”. Sledeća je jedna od mojih omiljenih, „Katrina”. Funk i alt momenti me ni uživo nisu ostavili ravnodušnom.

YouTube player

 

Malo kasnije, nalećem na Mateju i Matiju iz Kenija, Bojan se nije zavitlavao. Pitam ih zašto su u publici, a ne gore na balkonu. Kažu da je dole bolji osećaj. Publika, u međuvremenu, nema nikakvih problema što se prepliću jednostavnije, standardnije pop pesme i nešto zahtevnije kompozicije. Oni vole sve. I preko ovih drugih pesama šire svoje vidike. Misliš da se ložiš na boy band… kad ono, međutim. Odlični muzičari i kompozitori, i te kako voljni da nagaze na pedale, prožderu bubnjeve za doručak i krenu u nekom neočekivanom smeru. Shagadelic je to. Obećali su nam da će više ludovati nego juče – tako je i bilo.

Kod šanka i blizu izlaza zapažam publiku koja je starija od mene. Jedna gospođa sa kratkom plavom kosom sve vreme igra i peva. Pridružujem joj se na pesmi „Barve oceana” i, srećom, toliko je bučno da ne može da me čuje kako falširam. Posle ove stvari, Bojan poziva jednog „veoma visokog momka za mikrofon” jer je pesma o njegovoj bivšoj devojci. Kris peva deo pesme „Ngvot”. Onda opet par avanturističkih numera. Onda opet par standardnih…

Posle sedamnaest numera delovalo je kao da će se momci par minuta odmoriti i pustiti publiku da ih moli da se vrate na binu, što su i ovako i onako planirali. Međutim, izgleda da im je ovaj stari trik smešan. Bojan kaže da će to da preskoče, publika još više vrišti, na šta im on sarkastično, ali raspoloženo, odgovara: „Hvala vam, baš neočekivano” da bi, odmah zatim, dodao: „Hoćemo li još?” i istog trenutka počeo da peva prve stihove pesme „Ona”.

YouTube player

 

Posle „učenja japanskog” sa publikom usledila je pesma „Tokio”, a za njom dva proverena hita koje bi svako ostavio za bis – „Umazane misli” i „Novi val”. Generacija ljubezni i upenja i njihova ekstaza i pozitivne vibracije do sada bi omekšaki srca i najvećih cinika. Devojke jedva imaju mesta da plešu, jedna patuljastog rasta stoji iza jedne visoke kao momak, a znam da negde ispred bine, na sigurnom mestu, u koncertu uživa i jedna u invalidskim kolicima sa svojom pratiteljkom. Negde sam videla i plakat koji spominje LGBTQIA+. Ako je ovaj novi val 2.0 tako inkluzivan i u njemu ima mesta za sve – što se mene tiče, raširite ga po celoj Jugoslaviji. Što se ide istočnije to je više cinika, zadrtih, mračnih i konzervativnijih. To nije toliko pilo vodu ni u vreme originalnog novog vala, vreme je da prestanemo da hranimo mašinu regresije.

Par reči o pesmi koja im je promenila život. Jasno, za sam kraj Joker Out su (naravno) sačuvali evrovizijski hit „Carpe Diem”. I tu postaje potpuno jasno da ne računamo na njih samo u kontekstu svega onog pogrešnog, zastarelog i lošeg; na njih i njihovu veselu armiju koja vidi svoje nebo iz pesme, i ovde gde su samo spletovi kablova, reflektori i usamljena disko kugla, treba računati na isti način na koji su oni „iz pedeset i neke” to pevali pre četrdeset pet godina.

Dok sam se pakovala da odem kući pre nego što stepenice i lobi ne budu bili zakrčeni čula sam da se bend vratio na binu, za drugi bis. Toliko su ih zvali da su jednostavno morali. I ovoga puta nije bilo reprize prethodno izvedenih pesama. Bojan je pitao publiku šta žele da čuju i neko se proderao: „Đurđevdan”. Svi su se složili. I pored bojazni da se Goranu Bregoviću to baš ne bi svidelo i jedva pronađene trzalice frontmen Joker Out nas je počastio svojom nevežbanom, ad-hoc izvedbom „Đurđevdana”. Čisto ako još neko misli da ovi mladi ljudi nisu talentovani jer su lepi. Odbacite te idiotske analogije.

YouTube player

 

Za kraj, postoji još jedna maligna analogija koju bi trebalo penzionosati. Fendomi gde dominiraju žene i takozvane „estrogenske brigade” tamo gde je najveći deo publike muškog roda često budu predmeti podsmeha, imaju negativnu reputaciju i navodno su krindž. Nije tako. Pročitajte ovo još jednom, rekoh vam dosta toga u vezi sa zajednicom, podrškom i otvaranju prema zahtevnijoj muzici. Nije u redu svoditi žene na nezajažljive budale. Ne, ne u svetu gde muškarci ne osećaju ni trunku griže savesti kad vam iz čista mira kažu šta bi radili toj-i-toj glumici, a da ih niko nije ništa pitao.

Na kraju krajeva, skoro svaka od nas je mlada u duši i ima nekog svog Bojana, Jureta, Krisa, Naceta ili Jana. A fantazije i osmesi na koncertima, naspram prave interakcije, im dopušta da šize kad oni zapevaju, da šize koliko god žele, bez griže savesti da rade nešto pogrešno i da svi gledaju samo u njih. To je privilegija. Iskoristite je, sestre, dokle god niste creepy. Treba obnavljati taj dragoceni dopamin!

Galerija fotografija

Zapratite Ptičicu

Napomena

Ptičica je skroz nedovršena, više puta je bila na pauzi,  ali više nema izgovora. Činimo sve da bi izgledala kako treba u skorije vreme i kako bismo vam pružili najbolje moguće iskustvo i pristup kvalitetnim koncertnim fotografijama, kao i recenzijama albuma, intervjuma i tako dalje.