Trobecove krušne peći su svirale dva ćoška od mene, u bivšem i sadašnjem Kuglašu, par dana pre zabrane svih okupljanja zbog pandemije COVID-19. Tokom tog perioda klub se zvao Knap, izgledao je kao podrum serijskog ubice, a izbor muzičara koji su nastupali više je odgovarao takozvanoj sceni nego ukusu publike čija krilatica je obično da je rokenrol način života i teško slušaju bilo šta što nije classic rock, ex-YU rock, alternativa koja donekle naginje pomenutim žanrovima i, naravno blues. Pronašla sam par .rarova na kompjuteru, ko zna kad sam ih skinula u svojoj euforiji da spoznam što više opskurnije muzike snimane dok su glavnim tokovima dominirali new wave i synth pop te već pomenuti ex-YU rock. I potcenila sam svoj kapacitet da sve preslušam tad, nekad. Ali sad jesam. Čoveče. Ovo je postojalo kod nas? U vreme kad sam bila beba? Ja nisam znala za ovo? Album sniman live? Sonična eksplozija istovremene totalne kontrole i totalnog haosa? I ti ljudi su bili tamo gde prolazim i po nekoliko puta dnevno sa psom?
Sada bi krenulo pomahnitalo skakanje po kavezu one planinske divlje mačke iz crtaća o zoološkom vrtzu iz tridesetih godina prošlog veka i vikanje: „Nisam bio tamo, nisam bio tamo!” No, nije potrebno. Bila sam na koncertu benda koji me je pozvao da ih fotografišem, imali su zanimljive goste i prvi put u životu sam slikala sve sa publikom u pozadini. Koncertni fotograf valjda nije dovoljno koncertni i fotograf dok to ne uradi. Clout i cred.
Sledeća prilika se ukazala veoma brzo – Indirekt festival 2021. godine u Domu omladine. Poslednji nastup druge večeri. Tada sam napisala sledeće:
Na vrhuncu nastupa [Darko Begić Bega] silazi u publiku, primetivši grupu mladih ljudi koja je oduševljena. Prilazi im sa mikrofonom i traži da vrište. Jedna devojka se malo snebiva. Moj drug sa kamerom se odmakao pozadi, misleći da će i njemu priči. Ja se ne brinem, znam da je poenta da se to snimi, a ne da učestvujem. Tokom „Mog slučaja“, uz urlanje, mladi govore i ono malo teksta. Svakih par sekundi, „Amerikanom“ se zaori: „To nije sve!“ i „Mooooj slučaj!“ Ovo je potpuno nova dimenzija pandemijske frustracije kod generacije koja bi, ako je verovati našim starima koji su i njih i nas malo starije suviše razmazili, trebalo da se zabavlja jer kad će ako neće sad. Jedan momak ne bi tek tako da vrati Begi mikrofon i gotovo beatboksuje.
Ovde su me kupili. A nisam ni znala da li hoću da idem kući malo ranije, da li hoću da ostanem, a pošto je svetu potrebno još apsurda – bila sam prigodno odevena za ovakav bend: suknja na veverice, puhove, pečurke i pribor za čaj, crni bodi od somota. Neko bi pomislio da sam zalutala na tu i da su me angažovali u lutkarskom pozorištu koje sam promašila. Međutim, već drugi pasus ovog intervjua pokazaće vam da nisam.
Vrlo brzo na Facebooku me je pronašao Ivan M. Vinski, gitarista benda. Ispričali smo se kao da se odavno poznajemo. Rekla sam mu da vodim, tada već zapušten, a sada neprihvatljivo zapušten Invisible Movement, najdugovečniji i najveći sajt o Johnu Fruscianteu na engleskom jeziku. Pokazala sam fotografiju svog primerka notornog Estrus EP koji sam kupila sebi za trideseti rođendan, tada za samo 400$, pošto zna da ide i do hiljadarke – a onda se ispostavilo da je prodavac bio vlasnik nekadašnje diskografske kuće Birdman i da mi je prodao nešto što je zaista, i posle šesnaest godina, bilo novo novcato. Onda smo na Kupindu pronašli kasete Trobecovih krušnih peći, koštale su kao nekoliko mesečnih računa.
Deset meseci kasnije, ja više ne pišem i fotografišem za isti sajt, vodim drugi i trudim se da ga ne zapustim kao onaj iz prethodnog pasusa. Iste večeri šaljem pitanja za intervju Ivanu, kao i jednom mlađem muzičaru koga mnogo cenim i znam ga duže. Tri puta proveravam da nisam slučajno nešto pomešala, ovaj drugi poznaje moj smisao za humor, ali ne bih da ga pitam ništa vezano za serijske ubice u Sloveniji. Na kraju upadam u nekakav trans gde zamišljam da drugi set pitanja šaljem nekakvom nobl menadžeru i moram da zvučim super-zvanično, dok se pitanjima za Ivana priključuje još jedan član redakcije. Na kraju se smejem samoj sebi. I znala sam da nas čeka nešto dobro. Nisam samo znala koliko dobro!
Vaši koncerti su impresivni. Publika je fokusirana na svaku notu, svaki sekund, svaki povik, a rado i učestvuju u, kako bismo to mogli reći, grupnom urlanju. Još uvek se mazite, ležete, dižete se – sve bi to bilo neka laganija varijanta onoga što ste radili u vreme kada su – uf – neki od nas bili bebe ili se nisu ni rodili. Da li vas ta spontanost održava sve ove godine?
Hvala ti na lijepim riječima i podršci. Mi smo ’živi’ band kojem se na koncertima pridružuje peti član – naša publika, koja nije špijun, već ulazi u rezonanciju s bendom i na kraju koncerta ostaje ispražnjenog uma, što i je pravi cilj svake meditacije. Taj naš peti član je vrlo inteligentna publika.
Održava nas ljepota dječačke zaigranosti, magija igre i tajne jednog ogromnog, neistraženog „pješčanika” u kojem četiri dječaka, svatko sa svojom kanticom i lopaticom, stvaraju neke svoje blještave univerzume. Taj pješčanik se nalazi u velikoj pješčanoj klepsidri u kojoj pijesak curi iz jednog univerzuma u neki tajnoviti drugi. A mi se ustrajno igramo u tom pijesku dok ne iscuri i prebaci nas na novo igralište.
Počeli ste kao dečačići od šesnaest do dvadeset godina, sada ste gospoda. Da li su gospoda u zrelim godinama veći idealisti ili veći cinici od golobradih dečačića? Svet se mnogo promenio od tad, više ne znamo ni šta je laž, a šta je istina. Došli smo do toga da ljudi tvrde da ne postoje oblaci…
Upravo tako, Gordan Dorvak, bubnjar, je tada napunio 16 godina.
Riječ ’gospodin’ stvara socijalnu distancu, pa je ne koristimo. Više volimo biti na Ti sa svakim čovjekom, bratski, istinski, bez fige u džepu, svjesni svih potreba i životnih problema koji su nam zajednički.
Između realizma i idealizma izabrali smo idealizam, još davno, našim rođenjem. Današnje vrijeme posjeduje sve instrumente, poluge i znanstvenu podlogu da se čovijek konačno oslobodi i gladi i bolesti i ludila … ali NE, Psihopati koji posjeduju nevjerojatnu moć, uzdižući Laž i Zlo (kao produkt kolektivne svijesti) na pijedestal Svetinje, očigledno su odlučili uništiti čitav sunčev sistem.
A, Istina je jednostavno neuništiva i postaje potpuno vidna kada čovijek umiri misli, udalji svoja trula uvjerenja i umiri tijelo. Takav proces, globalno gledano je sve prisutniji među Ljudima, a Neljudima kako bude.
Cinizam je sinonim za bezosjećajnost, odricanje i preziranje svih kulturnih vrednosti i ne rješava ništa. Mi se bavimo onime što zaistinski volimo i kroz umjetnički, apstraktni izričaj, našoj vjernoj publici ukazujemo na prisutnost svekolikog Zla koje nas okružuje.
Sa oblacima ti je ovako: odeš na Rtanj, legneš na leđa i gledaš ih kako plove. Oblaci zaista (zasada) postoje!
Kako ljudi u Sloveniji danas reaguju na ime vašeg benda? U Jugoslaviji je nazvati grupu po serijskom ubici bilo skandalozno, a u ova vremena mnogi ljudi serijske ubice čak i idolizuju, streaming servisi forsiraju dokumentarce o istima. Da li se iko vređa ili… joj, ovo drugo?
Dosta smo svirali po Sloveniji, tamo to nikoga ne dodiruje, zašto i bi, cijela planeta je prepuna umobolnika. Danas takvo ili slično ime, odnosno mentalni koncept ’Trobecove Krušne Peći’ ne znači nikome baš ništa. Možda kao TikTok jednodnevna doskočica. Zašto mentalni koncept? Zato jer je to ljudska izmišljotina, brend, etiketa sa kojom ne možeš popiti ni kavu; možeš sa Begom, Barom, Dorvakom i Vinskim, možeš sa mačkom, sa fikusom, a ne možeš sa TKP, ne možeš sa općinom, državom, kućnim savjetom. Neke su očigledno nužne.
U Jugoslaviji 1981. g. se pojavljuju neki klinci koji sebe nazivaju Trobecove Krušne Peći i sve se to svodilo na kvartovska zgražanja do nastupa 22.04.1983. g. na prestižnom, međunarodnom Muzičkom Biennale Zagreb, kada se Bega pojavljuje sa lutkom na navijanje u naručju koja pjeva nekakvu dječju pjesmicu na francuskom. Zaleđenu tišinu si mogao rezati nožem. I tako su krenula ispitivanja u policiji, zabrane koncerata i šikaniranja.
Teško je to objasniti mladim ljudima, jer nemaju direktno iskustvo tog vremena, Naime, u idealnome društvu, tada, u toj Jugoslaviji nije smio postojati niti samoubojica, a kamo li masovni ubojica, to je naprosto ’nesmije postojati’, nije dozvoljeno. I pojavljuju se balavci koji ’veličaju’ zabranjeno.
Čemu takvo ime?
To ime je zrcalna slika tadašnjih direktora i vodećih kadrova, koji isključivo za vlastitu korist, služeći se povlaštenim položajem, koriste narodne institucije za svoj interes, poput mentalnog bolesnika koji je plemenitu ’tvornicu’ za proizvodnju kruha (koju on sam nije niti izmislio niti izgradio) koristio za svoj umobolni interes. Tako je nastao sukob između četiri nabrijana, inteligentna mladića i veeelikog totalitarističkog dinosaurusa. Bili smo mudri, oni su ipak imali buržoaski kompleks, nisu bili intelektualno potkovani i eto, ipak nismo završili na Golom otoku. Imamo ta iskustva, a iskustva su jedino pravo znanje, ostalo su informacije.
<< Kažem Kristianu koga treba da intervjuišem, u grupnom četu sam to nekako zaboravila da spomenem. Očekivala sam da neće filtrirati reči, ali njegova pažnja na detalje i poznavanje muzike, uz talenat za istu koji meni nedostaje me ponekad plaše. I tako je nastalo sledeće pitanje, ali i još jedno. Biće jasno i koje. I ne mogu da se otrgnem od misli da sam u aprilu 1983. bila jednomesečna beba. Članovi benda mogu da mi budu roditelji, kolega iz redakcije dete – a sve nas je nešto povezalo. >>
Možemo li da dobijemo slike vaših gitara, ampova i pedala? Rečima našeg člana redakcije: svatko s glazbenom izobrazbom tko jih sluša jebeno OBOŽAVA onaj puter od gitara na „Sajmu sisa“ ili „Mojem slučaju“.
Prije svega, veliki pozdrav članu redakcije i veliko hvala.
To vam mogu fotkati tek nakon 10.10. kad se basista, u čijoj kući imamo probe, vrati sa Brača.
Nema tu nikakvih tajni. Pored Gibsona SG Special (druga gitara), uglavnom koristim Squier Strat Stagemaster, na kojeg sam stavio Loaded Pickguard Seymour Duncan P-Rails HH (Trembucker Treble Bleed CR). Kako mi je u poplavi stradala TECH 21 Liverpool pedala, bubnjar mi je na brzaka ’smislio’ JOYO American Sound JF-14 kojom sam u potpunosti zadovoljan. Uz nju koristim Jim Dunlop GCB95 cry baby Wah i SPARK Mini Booster. Vrlo skromno, 3 pedale, nema shoe gazinga. Na JOYO pedali dotjeram sound, sa Boosterom nabildam i dodam ’mesa’ i više ne diram, a sami Wah koristim kao pedalboard. Kako? Neklasično, pipam, istražujem.
Volim eksperimentirati, pa gitaru prepariram sa žličicama, malim neodimskim magnetima, metalnim pločicama, špagama. Na probama koristim HIWATT 100 W lampašku glavu iz sedamdesetih godina i Marshall kutiju 4×10’’.
Basista ima Fender Jazz Bass gitaru, Fender lampašku glavu, Fender Bass Cabinet + BOSS GT-6B Bass Effects Processor.
Vašeg bootleg materijala iz osamdesetih nema mnogo, ali kolekcionari su kolekcionari. Da li vam je bizarno ili pohvalno što vaša kaseta na Kupindu staje gotovo 50€? Korišćena, da se razumemo.
I bizarno (svijet je već davno izvrnuo vrijednosti) i pohvalno.
Veoma poštujemo prave kolekcionare, poput prijatelja Gorana Polaka iz ZG, koji na svom sajtu Stražerni lopov kolekcionira, čuva od zaborava izvorne dokumente, foto material, audio i video materijale, plakate, isječke iz štampe, ulaznice koncerata i trista čuda o popularnoj kulturi sa prostora bivše SFRJ iz domene punka i alternativne rok glazbe.
A što reći, ne vidimo u tome nikakvo zlo, neka se igraju. Za nas je to, eto, samo informacija. Uvijek se čudimo, kako i na koji način su ti nostalgični nosači zvuka, nekih davnih godina, dospjeli kod vas, čak i u Makedoniju, ima ih i u BiH. Pričao sam sa prijateljima iz Vojvodine, kažu; ’’Znaš li ti koliko je to nama značilo. Nemaš pojma!’’ Nevjerojatan je taj osjećaj koji se javi kada čuješ tako nešto; nije truli ponos, već neka toplina, radost, povratak u neku davnu uzbudljivu sliku.
Strani slušaoci nalaze vašu muziku na YouTube kanalima entuzijasta za alternativnije bendove ex-YU scene? Porede vas sa svim i svakim, negde sam naletela na komentar da „Skriveni maglom“ podseća na nešto što bi se našlo u repertoaru Talking Headsa. Šta kažete na to?
Haa, ha… Da, vidjeli smo taj komentar. Bilo bi zanimljivo čuti ’’Skriveni maglom’’ u obradi Talking Headsa, ali bilo bi još zanimljivije čuti u obradi Primusa, a da bass svira sin od Tine Weymouth i Les Claypoola.
’’Skriveni maglom’’ je baš odlučila otići u svijet i dnevno se diže 30-50 pogleda i raste.
Ali, najodaniji poštovalac našega rada je ipak veliki Mike Watt koji nas je 20-ak puta emitirao u svom music radio showu The Watt From Pedro Show. Na tome smo mu nadasve zahvalni. Održavamo povremene kontakte mailom. Nadasve dragi lik i svojevrsni kolekcionar.
Često naglašavate da svojom muzikom nameravate da poručite publici potpuno suprotno od onoga što se prikazuje kroz njene tekstove – da u ovo vreme, više nego ikad, treba biti dobar, voleti i, uopšte, biti valjan čovek. Mlada publika vidi da ste „edgy“ i ne misli mnogo o tome. Možete li nam ponoviti svoj moto, credo, kako god bismo ga nazvali?
Slažemo se sa mladom publikom, vrrrlo smo naoštreni, ali uvijek po principu Bijelih vitezova. Postoji crvena nit koju nitko ne smije nagaziti, po cijenu života. Biti dobar znači biti pravedan i mudar. Voljeti ne znači biti zaljubljen, već znači duboko poštovati sve što je živo i čuvati taj sveprožimajući osjećaj kao svetinju, do crvene linije. Valjan čovjek znači, uvijek priskočiti u pomoć potlačenom, nemoćnom i potrebitom živom stvoru, u okviru svojih mogućnosti. Kako na ovo gleda mlada publika, kakav je postotak za i protiv, zaista ne znam, ali ih potpuno razumijem, nije im lako. Današnji klinci i njihovi roditelji su prefinjeno dizajnirani da budu robovi. Taj trend je sveprisutan i impregnira sva bića planete. Moja baka je mene maleckog korigirala isključivo pogledom, bez riječi i ja bih znao da li ću biti nagrađen ili kažnjen. Danas svi sve rade po programu, dakle, programira se u vrtićima, školama, nevladnim ustanovama, vladnim ustanovama, svim ustanovama … Vrlo je čupavo.
Moto: Svi za jednoga, jedan za sve!’, dogovorom, ništa iza leđa, otvoreno i najiskrenije.
Šta vam najviše privlači pažnju na regionalnoj sceni u poslednje vreme?
U 80-ima je sve vrvilo od bendova. Svaki drugi susjed i prijatelj je imao nekakav bend. Bila su takva vremena, bez mobitela, računala i 1000 TV kanala. Prepuno knjižara, nikakvih kladionica, nikakvih reality budalaština. Ljudi su se uvažavali i družili.
Danas, u Huxleyevom i Orwellovom realitetu, unatoč pritiscima sa svih strana da se uništi kreativan duh mladih na svim područjima kulture, ipak još postoji kakva-takva scena, koju u potpunosti podržavamo, borimo se za nju našim postojanjem i radom i uvijek ćemo stajati uz mlade, rame uz rame.
Ne želimo nikoga izdvajati. Ustrajte u svom kreativnom izričaju i ne dajte se, borite se za svoja prava i družite se.
Već pomenuti „puter“ od gitara. Zvečke. Saksofon. Nepopustljivi ritmovi. Bas od koga vibrira stomak. I sve to izdate uživo, kao da ste ga svirali u studiju! Kako?
Mi sa time nemamo ništa. Za sve je odgovoran naš ton majstor Igor Ivanković.
Zezam se, malčice. Igor je divan čovjek, veliki znalac i član benda.
Naša publika doživljava našu glazbu vrlo kompleksnom. Za nas ona nije, ipak tako složena. Otkrit ću ti malu tajnu! Većina pjesama se bazira na nepravilnim ritmovima. ’’Skriveni maglom’’ je u 5/4 metrici. Dvije sviramo u 11/8, neke u 15/8, 7/4 itd. Jednom kad uđeš u taj svijet ritmičke raskoši, nema povratka. Gitare radim uglavnom u zlatnom rezu, fibonaccijevom nizu. Naravno na koncertima se podkradu greške, ali to publika ne primjećuje i ljudski je. Bara na basu i Dorvak na bubnjevima sami obave 80 % posla. Pod takvim uvjetima moram natjerati gitaru barem na 30%. A kada ispred te mašine stane Bega, taj stroj postane nezaustavljiva zvijer, u svom prirodnom habitatu. Želimo samo ostati djeca i dalje njegovati strast za istraživanje nepoznatog. Još jednom, mi smo živi bend, mora biti in vivo, da se sa publikom stopimo u jedinstveni organizam. Ta interakcija nam je od izuzetne važnosti, i uvijek dodaje kvalitet.
Svi muzičari mrze ovo pitanje, bar tako mislim. Ipak ću ga postaviti: kad bismo mogli da očekujemo novi materijal?
Ma ne, pitanje ti sasvim OK. Materijal za novu ploču je već duže vremena snimljen. Tri stvari su sasvim kompletirane. Ostalih 5 je na poliranju. Imamo nekoliko gostiju. Omot je pripremljen za tisak. Ne žurimo. Krajem jeseni ili početkom proljeća. Dakle, tu je. Opušteno.
Uz bend, već dvije godine surađujemo sa DB Indoš Kuća ekstremnog muzičkog kazališta i Tanjom Vrvilo. Lani smo odradili predstavu „Demoni kuge”, a ove godine predstavu koja se veže na „Demone kuge” pod nazivom „Kužni ifrit’”, sa kojom, nakon već odigranih predstava u ZG odlazimo u Split (8.-9.-10. 10. ’22). Suradnja je dogovorena i za 2023. i 2024. Cijeli ansambl je postao jedna velika obitelj; radi se o velikoj produkciji, u kojoj imamo potpuno otvorene ruke i kreiramo opake R’n’R atmosfere za potrebe pojedinih scena.
Eto.
Trobecove krušne peći – Indirekt festival 2021.
