Klinički mrtav ne prestaje da iznenađuje. Od kako se kultni bend devedesetih iznebuha vratio na koncertnu scenu u godini pandemije, brzo su se snašli na polju novih medija i društvenih mreža. Tokom poslednjih deset meseci čuli smo stvari „Tacna song”, „Margaryta surf” i „Livnica Pobeda”, svaku uz prigodnu vizuelizaciju.
Danas nam donose četvrtu pesmu u nizu, po imenu „Pas”. Animirani video uradak potpisuje Luka Tilinger. (Ovih dana ima mnogo kreativnih vizuala, zar ne?)
Pogledajte spot za pesmu „Pas”
Evo šta bend kaže o pesmi:
„Pesma Pas je četvrta u nizu, puštena da se šunja po društvenoj mreži, prosto jer je to trenutno najneobavezujuća prezentacija koja ne komplikuje stvari. Nakon 22 godine tišine bend se tiho prijavio sam sebi posle jednog kafanskog sastanka. Okruženi mecenama i poznanicima, omogućena je mirna tranzicija iz groznih 90ih prošlog veka do još grđih 20ih novog milenijuma. Jednostavno, najbolje se snalazimo kada je nevreme. Za ovaj naš zadnji krug pesama potrebno je staviti kapu, čizme i malo ući u šumu jer mi nismo daleko. Tu smo odmah na obodu.”
Ako se ne sećate ovih momaka (koji baš i više nisu momci, al’ tako se kaže), jedino što trenutno možete pročitati o njima bi trebalo da vas zaintrigira:
Još jedan u nizu bendova devedesetih koji su delovali iz andergraund pozadine i koji nikada nisu dobili zasluženo mesto u istoriji domaće muzike. Nastali, stvarali i nestali u nekoliko kratkih godina (1991-1996). Ako je u ranim osamdesetim u Jugoslaviji, kroz naprslinu u ogledalu socijalizma u stvarnost kao uljez izmileo Šarlo akrobata, u devedesetim se, iz krhotina tog istog ogledala razbijenog u suludom besu, izleglo desetine novih „Šarla“, među kojima je i bend Klinički mrtav. Bežeći od nepodnošljive stvarnosti, sakrili su se u svoj kreativni univerzum i u njemu stvorili jedno remek-delo, album „Svetla zone dodira“.
Danas je za njima ostala jedna neodržavana stranica na Fejsbuku, jedan članak Ivana Stanimirovića Rizingera sa kratkom istorijom benda i u tom članku jedan tipično Kramerov komentar u vezi sa pomenutim materijalom: “Ovaj album je toliko dobar da ga morate imati pa makar ga nekome i ukrali!” A zaista jeste tako! Ostalo je naravno i kolektivno sećanje i osećanje statistički zanemarljivog procenta ljudi koji su devedesetih slušali ovaj bend, ljudi koji se u današnjem vremenu opšteg poništavanja ni izdaleka ne bi prepoznali.
I da, to je sve, sa bloga Muzika 90. Ovaj bend je zaslužio mnogo više. Dok ne budu imali nekakvu zvaničnu biografiju nama ostaje da slušamo njihove pesme. One dovoljno govore. Poslušajte ih! Delite ih! Puštajte ih na kućnim žurkama.
