Mislim da sam upravo napisala najgori naslov svih vremena i mnogo sam ponosna na njega. 😀 Also, English version of this review will be available shortly after I’m done with some work, so, dear Subs, whoever you are, have a well-deserved rest. I translate my weirdo babble myself. <3
Koleginica i ja stojimo u publici. U trećeom smo redu, mada može da bude i četvrti i peti, u zavisnosti od tačke gledišta. Nismo čekale, dok su neke devojke ispred nas, verovatno u sredini na ogradi, tu od šest ili sedam sati ujutru.
Koncerti na kojima stojim u publici bez fotoaparata su retka pojava. Ako se dobro sećam, prethodni put je bio na koncertu Bryana Adamsa pre pet godina. ADHD je luda stvar. Ako nisi deo samog događaja zaspaćeš, koliko god bilo zanimljivo. Živi se za dodatni dopamin, dodatnu stimulaciju. Anksioznost uništava telo, ali i pokreće dušu. Psihodrama koja se odigravala u mojoj glavi nedeljama pre ovog događaja rezultirala je samosabotažom koju je teško opisati neurotipičnoj osobi i, pošto volim Joker Out i kada ih ne gledam kroz tražilo rešila sam da budem jedna od onih retkih osoba preko četrdeset u moru mladalačkog estrogena i vrisaka onih kojima mogu da budem mama. Pod parolom: snađi se uvukla sam se u čizme sa štiklom od 12 centimetara. Kakav divan pogled na kanjon odavde… ODAVDE?
Veče otvara bend MRFY, kojima je ovo prva svirka u Srbiji. Žanrovski imaju dodirnih tačaka sa Joker Outom, oseća se šmek nekadašnjeg novog talasa i pesme su višejezične. Pesma „Palipali“ neodoljivo podseća na numeru koju Srđan Šaper peva u kultnom filmu „Davitelj protiv davitelja“. Novi singl, „Tonemo“ dobar deo publike već zna napamet, što je – reklo bi se – za momke iz Novog Mesta – bilo poprilično iznenađenje. Frontmen Gregor Strasbergar bi se energijom uklopio i među sarajevske nove primitivce, a bogami i frizurom – deco, fudbalerke iz osamdesetih su in. Momci više puta naglašavaju kako su drugi najbolji slovenački bend, drugi najbolji bend na svetu, bilo je nekoliko varijanti. Lože publiku kao da su headlineri na nekom velikom stadionu. Skačemo, tj. skaču oni koji imaju adekvatnu obuću. Ludilo. Postoji podrška koja je čist promašaj, postoji podrška koja je pun pogodak. Mislim da ne treba ni da vam kažem šta je bilo ovo. Na kraju nastupa Gregor nas poziva na drugi, večeras u Kvaki 22. Idem, makar ne budem mogla da stojim.
Dok roudiji uklanjaju tehniku i nameštaju mikrofone publika horski peva sve što se čulo sa razglasa – Duu Lipu, Maroon 5. Na galeriji ima veterana muzičke industrije, ali i omiljenih izvođača generacije Z. Evo, šapnuću vam da smo videli Zorana Zarubicu iz Buč Kesidija i pop srcelomca Filipa Baloša. Bio je tu i jedan od najvećih koncertnih fotografa svih vremena, neće vam biti teško da pogodite koji. Viđam ga na mnogo događaja gde nastupaju bendovi čiji članovi bi mogli komotno da mu budu unuci – obično se ponaša poprilično stoički, sinoć nije krio oduševljenje. To, to mi se mnogo svidelo. Stari vuk zna šta valja.
Par minuta pred izlazak Joker Out na binu su doslovce nepodnošljivi. Pali svetlo, gasi svetlo, vrisak, tišina, vrisak, tišina. Momci izlaze, još uvek su u senci. Jan Peteh odlazi u polumrak, Nace Jordan je obučen kao za raspravu u skupštini (nadam se ne ovoj našoj, brinula bih se za njegovu bezbednost, ovde se tuku) šoumen Kris Guštin meša kukovima i maše publici. Bože, šta je to obukao Jure Maček i da li su mu ovo pozajmile lokalne mažoretkinje i mlađi Damiano David? He-he. Frontmen Bojan Cvjetićanin očekivano, dobija najveći aplauz.
Istog trenutka kreće ludilo. U recenziji albuma koju nisam završila i koju posle ovoga ne znam kad da pustim jer će ispasti da spamujemo sadržajem vezanim za ovu šarmantnu petorku, napisala sam da bi „Muzika za decu“ pre 40-45 godina bila najveći hit u SFR Jugoslaviji i – ostajem pri tome. Uživo publika preuzima ulogu dečijeg hora sa studijskog snimka, ali bunt je tu i energija je sirova. U pesmi se oseća sve ono što viđamo na restauiranim verzijama kultnih filmova – zadimljeni klubovi sa propalim parketom, kuliranje po uličnim ćoškovima, jeftine niške cigarete, BIP pivo u originalnoj ambalaži, Fructal sokići u doj-paku koji obavezno bušimo sa pogrešne strane, viršle iz crvenog kioska, nezgrapni dugi kaputi sa naramenicama, zabrinjavajuće količine laka za kosu, jogurt pakovan kao piramida. Ironija se gubi u živoj izvedbi, granica između prošlosti i krindž TikTokera se briše. I tako i treba da bude. Prestanimo da se delimo po generacijama – neke stvari tu su da nas spajaju.
Posle druge stvari, „NGVOT“ Bojan je zahvalio publici na posetiocima koju su pružili momcima iz MRFY i potvrdio da su i oni bili pod utiskom da je publika cool. Pre nego što je uspeo da najavi sledeću pesmu, neko je bacio plišanog Deda-Mraza. To je bila samo jedna od desetina igračaka koje su posle koncerta stajale poređane ispred bas-bubnja, kao ispod novogodišnje jelke.
„Ja bih sada zamolio Jureta da pusti jedan bit. Ćk-ćk-ćk-ćk! Da znam šta da pevam.“
I, dostojno duhu novog vala, Jure je stao pred glavni mikrofon sa starinskim dvokasetašem. Uz jednu od tri numere na engleskom sa novog albuma, „Stephanie“ i dijabetski-ružičasta svetla plavokosi bubnjar je plesao gotovo kao McHammer. Svakako se bolje provodio, nego Debbi Peterson sa dairama, onaj jedan put kada su i nju zamenili drum machineom. A pesmu o misterioznoj strankinji pevali su skoro svi, mada nisu uspeli da nadjačaju Bojana. To su/smo, pak, uspeli tokom izvedbe starijeg hita, „Ona“. Znate je, to je ona pesma sa – *šaka preko usta i iznenađenje* – PSOVKOM. A kome još nije otišla amore i ko još nije plakao celu noć jer se njemu, njoj, njima živo j**e da li ste živi ili mrtvi? Ova numera i nije više tako nova, uvek je na setlisti, ali svaki put je sveža zahvaljujući univerzalnom iskustvu koje opisuje.
„Znam da imamo ovde večeras ljude iz mnogih zemalja, ne samo iz Srbije. We have some people from abroad here tonight, if I’m correct. Can you rise your hand if you’re from abroad?“ Na moje iznenađenje, i nije se diglo toliko ruku koliko smo imali utisak da će se dići tokom onog nesrećnog Twitter rata povodom cene karata. Sigurno sam čula nešto engleskog. Videla sam jednu finsku i jednu rumunsku zastavicu. Hmmm. „OK, I know we have people from all over the world, thank you so much for coming. I hope you don’t mind me speaking only in Serbian, but you understand all the songs and that’s enough.“
Cvjetićanine, brate naš, upravo si potvrdio ono čime se ponosimo već godinu i po – ni srpski ni slovenački jezik nisu prepreka obožavaocima, kako nas je korporativni svet učio decenijama. I upravo su te pogodili prvo malim pa velikim plišanim pandom, al’ sam si to hteo. Par sekundi kasnije, Kris je dobio retro naočare u obliku srca koje je nosio do kraja koncerta. Mačkasta srca, da budem precizna. I neočekivano dobro su mu stajale, nije da ovako nije kicoš. Još jedan stariji hit, „Vem da greš“ je potvrdio sve što je frontmen rekao. Slovenački je sada mainstream, OK?
„Bilo je dosta nekog eksperimentisanja, nekog igranja i mislim da se naš Jan najviše igrao,“ rekao je Bojan, idući ka uglu u kojem je njegov lični mad scientist sedeo za instrumentom sa dirkama, „On je dosta svirao klavir i sintisajzere…. dobro veče, Jane.“
„Dobro veče, Beograde!“ nekako stidljivo je izustio kompozitor svojim baritonom, na šta mu je frontmen rekao da ima tako seksi, dubok glas. #TeamJan u publici su na to reagovale ovacijama.
„Reci nam, koju pesmu ćemo sada da odsviramo?“ ponovo se oglasio Bojan, dok su se Kris i Nace, kao Beatlesi, naslonili na postolje za bubnjeve. Ide li to uz alt zvuk devedesetih? Koga briga. Ups, spojlovala sam vam sledeću stvar, ako se razumete u muziku, mmmda.
„Sada ćemo svirat jednu divnu pesmu koja se zove ,Ako toga više neće biti’.“
Ovo je numera koju je recenzent sa jednog uticajnog hrvatskog sajta potkačio kao najveći cringe na albumu. U mom draftu recenzije stoji da ona to nije, a verujte mi – nisam imala tu sreću da živim sa nečim što mi ne stoji u izvodu iz matične knjige rođenih i što nema četiri noge. Možda se ponavljam, ali fascinira me iskrenost kod muških izvođača u regionu koji su po deset, dvadeset godina mlađi od mene, a umeju da opišu šta osećaju pritom ne satanizujući nekada stvarnu, nekada izmišljenu bivšu. Njihovi očevi i dede su često to radili na ogavan i neprijatan način, sa previše nepotrebne erotike u najgorim mogućim momentima. Više volim da čujem o nogama koje se dodiruju ispod ćebeta i gledanju televizije, nego o belim tragovima na suknjici i kibiceru koji gleda devojku koja se presvlači dok sluša radio. Vremena se menjaju, novi momci umeju da identifikuju svoja osećanja.
Posle ljubavne usledila je egzistencijalna „Everybody’s Waiting“, prvi singl sa Souvenir Popa, ako ne bismo računali evrovizijski hit. A onda se Bojan ponovo obratio publici, ovoga puta da bi saznao ko je najmlađi, a ko najstariji. Kod njega ne postoji boy math, zna da je jedanaest manje od dvanaest. I toliko imaju najmlađe osobe koje su sinoć bile u publici. Najstarija koja se javila ima 58. Obe su dobile aplauz. Ja znam nekoga ko ima sedamdeset, ali nije se javljao. I, kao što rekoh ranije u tekstu, gde tu osobu nisam imenovala, ali ako ste dovoljno kul znaćete ko je – taj zna šta je dobra muzika, taj je slušao dobru muziku po celom svetu.
Nekako je baš posle ovoga dobro legla „Plastika“. Sam naslov i ritam su kao da su momci munuli u lakat ljude koji su doživeli originalni novi val. Igram se idejom da pitam šta o ovom bendu misle ljudi koji su nam doneli neizbrisive audio zapise kao što su Paket aranžman, Novi Punk Val i Artistička radna akcija. Ovo je još jedno od ljubavnih pisama nekada trećoj najvećoj muzičkoj sceni Evrope, u nešto novijem ruhu. A kad nas je Bojan zamolio da pevamo glasnije… zaboravila sam da sam rođena u vreme kada se ovo slušalo na radiju i upotpunjavalo muzičke podloge filmova. Premlada sam za originalni novi talas, ali mi je drago što sam uhvatila ovaj. I bas solo kao da je stigao iz osamdesetih.
Na binu je doletela slovenačka zastava, Bojan je njome malo mahao i otpevao par taktova himne. Onda ga je zaintrigiralo skandiranje iz publike, nešto što je zvučalo kao: „Fejmm! Fim! Fim!“ Rekao je da nema blage veze o čemu se radi i onda pokušao da ućutka skandiranje. Kao u satiričnom crtaću, na trenutak je zaista bila potpuna tišina i onda se jedna osoba zakašljala. Ko piše scenario za ovo? Urnebesno je.
„Ovo ti je neka pesma, nemam pojma. Žao mi je. Znam ovu pesmu. Je l’ znaš ti ovu pesmu? Ne znaš ovu?“
Ne znam za osobu kojoj se Bojan obratio, ali ja je znam. Dobro je znam. I pre godinu dana „Katrina“ mi je ledila krv u žilama na koncertu, ali sada imam i neku svoju priču. Uz „Katrinu“ sam plakala na klupi u parku, kako bih osvežila momenat kako sam na istoj klupi u istom parku plakala gotovo pet godina ranije. I to po kiši i hladnoći, mrnjau meseca. Da pijem alkohol lomila bih čaše uz tu pesmu. Uopšte se ne šalim. Postoji nešto u vezi sa tom atmosferom što tera na samodestrukciju, a istovremeno je i himna i torch song. A kada dođe onih Krisovih par visokih tonova pred kraj… ne mogu više. Nazdravimo za sve komplikovane međuljudske odnose, bilo oni ljubavni, platonski ili drugarski. I vratimo se da okrenemo i drugi obraz i osetimo se još gore. Tako to ide, zar ne?
Nekako prigodno, sledeća pesma bila je „Mesto duhov“, najavljena kao jedina apokaliptična stvar u repertoaru Joker Out. Svi se značajno gledamo. Najava je apstrakna, ali svi znamo o čemu pričamo. Sve nas plaše trenutne tenzije, ovaj novi hladni rat u nastajanju. Jeste da rekreiramo novi val, ali nije moralo da bude baš ovako uverljivo. Ovaj melanholičniji deo koncerta upotpunile su i jedini de facto sentiš, „Sonce“, gde su Bojan i Jan ostali sami na bini, kao i emotivne „Vse kar vem“ i „Gola“.
Bojan je zamišljeno prošao prstima kroz kosu, kao da se još uvek čudi sopstvenoj popularnosti. „Na tonskoj probi su neki već znali tekst!“ Ovo su mnogi i potvrdili. Na moje oduševljenje, ta numera je bila do sada najhrabrija ekskurzija Joker Outa od početka karijere – „Lips“. Svojim vokalom na ovoj pesmi Bojan neodoljivo podseća na neku verziju Villea Valoa koja ne jede cigarete za doručak kao što je to radio original u njegovim godinama, a scenski pokreti i teatralnost su preslikani Mike Patton iz vremena Faith No Moreovih „King For A Day…“ i „Album of the Year“. Nisam ni sumnjala da će ovo uživo biti epski, grandiozno, ali momci su premašili sva očekivanja.
Još jednu numeru koja odudara od ostalih, trapom obojenu „Demoni“ publika je pevala na sav glas, pošto je Nace pomenute demone prizvao. Kuku, kakva je to današnja omladina! Ne samo što su sve neke sotonjare koje žive u tunelima ispod ravne Zemlje, nego sigurno, ali sigurno i sede na ‘ladnom betonu!
Sledeća najava je u neku ruku bila i istorijat albuma. Prvo skandiranje za producenta Žareta, onda objašnjenje da je bend već dva meseca bio u Londonu, kada je Žare došao da čuje šta su to snimili.
„I mi mu odsviramo ovu sledeću pesmu i on nam kaže: ,Pa zar sam ja vas poslao u London da Balkansku muziku pravite, jebem vas…!’ Da, zato si nas poslao!“
„Šta bih ja“ je i tekstualno, ako bismo obrisali stihove vezane za internet, nešto što je mogao da napiše Goran Bregović za Bijelo dugme, Dr Nele Karajlić za prvi album beogradske frakcije Zabranjenog pušenja dok još nisu bili No Smoking Orchestra. Ali nisu. Pogotovo ne onaj neočekivani deo gde kreće nešto kao šutke-lite, uz kratki hair metal solo. Da li sad treba da, ono, zahvalimo Žaretu što je ipak dao zeleno svetlo ovoj numeri? Hvala, Žare?!
Primarni set su zaokružile rana numera „Omamljeno telo“ koju je bend posvetio slovenačkoj publici jer je sa njima od 2017. godine te „Ne bi smel“ i, uz gotovo isti govor kao i prošle godine, pesma koja je promenila sve – „Carpe Diem“. Da, te reči, tu zahvalnost za „hajpovanje“ smo već čuli, ali nije teško zaklučiti da su tokom prethodnih dvanaest meseci Joker Out sazreli, proširili svoj izraz i rešili da istraže i stilove koje do sada nisu. Time su, jasno, izbegli zamku mnogih evrovizijskih alumnija koji izbacuju kopiju za kopijom pesama koje su ih proslavile i postaju novelty act.
Sećate se kako prošle godine nije bilo bisa jer su momci mislili da je glupo da skandiramo za njih? Ovaj put je bilo drugačije – želeli su da osete kako to izgleda, kakav je osećaj kada vas publika u kultnoj sali najvećeg grada u regionu zove da otpevate još koju. Trenutak je upotpunila LGBTQIA+ zastava koju je neko bacio Bojanu, a on je stavio na bubnjeve. Ovo je još jedna stvar koju volim kod novog novog vala – svi su dobrodošli i to će nam uvek eksplicitno dati na znanje. Koleginica iz redakcije je ovde zamalo zaplakala.
Ovde sam se razočarala, ali samo malo. Nadala sam se da ću čuti svoj omiljeni banger, „Bele sanje“ jer, bože moj, svaka straght-edge žena koja stoji po ćoškovima sa foto-opremom se identifikuje sa razuzdanom devojkom koja menja momke kao veš i šmrče belo. Slaba sam na taj gruv i na one visoke note u refrenu. Možda su Joker Out prevazišli ovu stvar? Možda jednostavno nije bilo mesta za nju? Bilo je mnogo zabavno pre godinu i po dana, kada je Bojan legao meni ispred nosa na Belgrade Beer Festu, a Kris harmonizovao kao da mu je to najveći nastup u životu…. no, OK, drugi put. Za mene, pliz?
Štaviše, bilo je jasno šta ćemo čuti – jedinu još neizvedenu pesmu sa „Souvenir Popa“ i možda najpopularniju pesmu koju su Džokerovci izbacili pre ESC-a. „Bluza“ je zarazna i bila je odličan izbor za singl, igra rečima je intrigantna, a Jan koji prosipa celu svoju dušu u klavijature koje kao da je začarao i Kris za promenu na solo gitari upotpunjuju utisak.
Od ovoga trenutka sve do kraja večeri bilo je apsolutna ludnica. Ne preuveličavam. „Umazane misli“ na ovoj turneji idu uz karaoke, a gotovo sve devojke u publici su bile spremne da nam pokažu kako pevaju. I to na nekoliko jezika.
„Drago mi je, ali ne mogu da dam svima mikrofon – možemo biti ovde do sutra! Ali evo vidim, neki ljudi su se već spremili, došli na koncert…“
Bojan je, uz opasku da se nada da mikrofon neće pištati sišao u publiku i prinosio mikrofon razdraganim obožavateljkama koje nisu mogle da sakriju svoje uzbuđenje. Jedna je bila gotovo meni ispred nosa. Instinktivno sam se sakrila. Ponekad osećam potrebu da se osvetim svima za sve, ikad, ali pevanje pred osam stotina ljudi bi ipak bilo previše. Umesto toga biram cesnu koja će na nebu iznad grada napisati uvredljivu poruku, ja sam skromna osoba.
Boje i glasovi su se stapali. Pesma se pretvorila u horsku numeru na više jezika, od kojih je jedan bio i latinski. Na samom kraju gotovo da nije bilo moguće razlikovati outro od vrištanja.
Ovo nije bilo sve. Da li se sećate prošle godine, kada je publika od Bojana tražila da peva Đurđevdan i kada se šalio da bi morao da plati 100 000 € za autorska prava? Valjda to više nije takav problem, kada imaš jednu bregovićevsku pesmu na novom albumu. Ovoga puta Bojan je to prevazišao – izašao je na galeriju sa trubom i odsvirao ovu pesmu, a publika dole je pevala. Ovo je vredelo videti. Samo zbog ovog trenutka mi je žao što nisam imala fotoaparat pri sebi. A ne bi imalo smisla tražiti da se takva dobra fora ponovi. To jednostavno ne bi bilo to.
Ostaje euforija jer je bilo super. Ostaje žal jer nisam radila ono što najviše volim da radim… no tu je Novi Sad u martu. Biću jednu godinu starija – odgovor na sva pitanja u univerzumu, ni manje ni više – i mudrija. Jedva čekam da se Joker Out vrate. A mogli bismo jednom, nekako, negde, da uradimo festival sa svim najpopularnijim regionalnim izvođačima i da datum bude šesti maj ili – još bolje – dvadeset deveti novembar?
Za sada ćemo se zadovoljiti varijantom ovog drugog – nastupom Joker Out sutra u 13h u RTS Klubu. Nemojte posle da bude nisam vam rekla. A takođe sam vam, prošle godine, rekla i kako će biti – ne potcenjujte bendove sa ogromnim brojem obožavateljki jer će one rasti i sazrevati zajedno sa svojim idolima. To, to je ono što muziku čini živom, zbog čega ona konstantno evoluira.
