Nikolu sam već znao neko vreme. Najveći deo vremena odavao je utisak momka koji bi radije da pokaže nego da kaže. Da bih prekinuo neprijatnu tišinu tokom jednog Zoom poziva, pitao sam ga u kom bendu peva, aludirajući na to da su Freddie Mercury, članovi Pink Floyd, David Bowie i još mnogi drugi poznati muzičari studirali likovne umetnosti.
Bilo je to najmrzovoljnije „Imam bend” koje sam ikad čuo, praćeno dečačkim osmehom.
„Pevam u Nick Cave tribjut bendu”.
Dve i po godine kasnije, Nick i Nikola su bili zajedno na EXIT main stage i zagrljeni pevali White Elephant.
Ko je Nikola?
Baš najteže pitanje za početak. Ja sam neko ko ne voli da priča o sebi. Volim da pevam. Volim da crtam i fotografišem. Ja sam neko ko nema dovoljno vremena. Izbegavam da legnem uveče i mrzi me da ustanem ujutro. Studirao sam Likovnu akademiju jer sam to umeo da upišem. Nisam umeo da učim za ocenu. Obožavam da sakupljam i pravim spiskove. Volim grandiozne projekte. Želim da sve uradim najbolje što mogu i zbog toga moram da pristajem na kompromise da bih nekada i nešto završio.
Kako si upoznao muziku?
Pevao sam. Želeli su ljudi da čuju kako pevam. Pozitivno su reagovali i prijatelji mojih roditelja, i deca u školi, i publika na svirkama. Imao sam baš sreću da su me svi ohrabrivali. Uvek sam tržažio priliku da pevam. Naučio sam sve Diznijeve pesme i onda tražio druge lepe stvari. Prilazio sam bendovima na koncertima i na svirkama, sa pitanjem da otpevam bilo koju pesmu. Voleo sam karaoke i hteo sam da naučim da pevam svaku pesmu, onako kako je zamišljena da se izvodi. Nisam vežbao klavir kada je trebalo, u školi. Konačno sam naučio da ga sviram kako bih mogao da pevam pesme izvođača za koje nisam mogao da pronađem karaoke matrice: Cohen, Bowie, Laurie Anderson, Dead Can Dance, Balađević, Rundek, Nick Cave. Za Cavea je npr. tada postojao samo midi karaoke za pesmu Where The Wild Roses Grow.
Kako si se zainteresovao za Nicka Cavea?
Moj otac je nabavio best of album jer je čuo neke njegove pesme. Meni je ti bilo čudno što je to kupio jer je tata obično slušao malo starije bendove. Uzeo sam taj CD i stavio u svoj diskmen i slušao u kolima do mora. I na moru. I u povratku sa mora.
Zašto kaver bend, a ne autorski?
Kada sam već godinu-dve redovno svirao klavir i pevao u javnosti, basista benda Rain Dogs (tribute Tomu Waitsu) me je pitao da sviram klavijaturu za njih, pa je od skoro istih ljudi nastao i Cave Dogs. Ja sam oduvek razmišljao samo o izvođenju “proverenih” pesama i nije mi bilo privlačno da se izlažem svetu sa „svojim materijalom”. To sam sebi pravdao govoreći da već ima previše predivnih pesama, šta će nam još? Stvarao sam svoja dela u drugim poljima umetnosti, gde nisam morao da zavisim od ljudi. Ako je moja ilustracija pejzaža koji zaista postoji u prirodi moje delo onda sam mogao da kažem i da je moja interpretacija tuđe pesme jednako moje delo. Naravno to su izgovori, ali teško je odgovoriti na ovo pitanje jer ne želim da se podrazumeva da je svirati obrade nešto manje vredno. To je druga grana umetnosti, što se mene tiče. Tokom poslednjih par godina par godina sam imao potrebu da radim svoje stvari i otkrio sam koliko su zaista komponovanje i pisanje daleko od performansa i interpretacije.
Kuda se kreću The Cave Dogs i da li možemo očekivati neku vašu autorsku muziku?
Svi iz benda The Cave Dogs imaju svoje pesme, ali one nisu odsvirane, snimljene i producirane. One čuče u našim glavama jer su većinom nastale samo iz potrebe za stvaranjem. Ako neko od nas poželi da to pogura do kraja, postoji veliki put koji se mora preći da ta pesma izađe u ovaj opasan svet koji proždire pesme bez imalo milosti.
Tvoje pismo me je podsetilo na situaciju kada je Beatlesi trebalo da upoznaju Elvisa. Dečačka radost i veliko poštovanje.
Eto, malo pre branim tribjute, a sad razmišljam što su Beatlesi bili ti što se raduju da upoznaju Elvisa koji nije nikada ništa svoje napisao. Iskreno, baš sam kasno otkrio Red Hand Files objave. I čim sam shvatio o čemu se radi, da postoji šansa da Nick Cave pročita moje pitanje i odgovori mi ja sam krenuo da smišljam nešto što ga niko nikad nije pitao. Ne pročitavši sve objave, nestrpljivo sam odlučio da odložim „svoje pitanje” i da pitam u ime benda šta on misli o tome što radimo.
On je ubrzo odgovorio-. Kkasnije sam saznao da nekim ljudima ne odgovori mesecima, a većini ni ne odgovori. Svojim najvećim fanovima je čak uživo priznao da je pročitao sva njihova pisma, ali da prosto nema vremena da na sve reaguje. On u novom dokumentarcu tvrdi da zaista čita svako pismo koje pristigne, ali i da mu treba mnogo vremena da smisli šta je ono što je zaista potrebno i vredno da se napiše.
U samom pismu si se dotakao važnih tema za kaver bendove: odnos sa samim umetnikom, odnos sa publikom. U pismu pominješ „šamanistički način”.
Pretpostavljam da sam oduvek cenio kaver bendove, pogotovo mi se dopadala ideja da mogu uživo da slušam omiljenu muziku, posebno u vreme kad kod nas još uvek nisu dolazili strani bendovi u tolikom broju. Naravno da sam cenio Rain Dogs i mnogo pre nego što sam ušao u taj bend, skoro uvek sam išao da slušam i mnoge druge grupe koje su se pojavljivale i nestajale u onom periodu koji je povezivao dva milenijuma. Kaver bendovi – pa čak i oni koji su svirali pomešanu muziku – bili su moja prilika da čujem pesme uživo, da ih otpevam uživo).
„Šamanistički” mi je došlo jer nisam umeo da opišem to stanje bez straha koje me obuzme kad krenem da pevam. Taj „trans” izazovem kod sebe prostim oponašanjem, kao kad neki plemenski vrač, maskiran u jednostavan kostim nekog bića, pokretima i onomatopejom polako uspeva da ubedi prisutne da je on zaista otelotvorenje tog božanstva. Moje glumatanje uz pomoć publike koja ima jaku želju da im ne pokvarim fantaziju da su došli da uživo slušaju Kejva dovodi do toga da smo svi blago začarani i da verujemo da se nešto jako bitno dešava.
Da li ti je poslao odelo koje je obećao?
Razume se da ga je poslao, on je Nick Cave. I to ne bilo koje odelo, nego odelo koje je nosio u filmu „20000 dana na zemlji.
…i košulju. Nekome to zvučni čudno zašto je bitna košulja.
Prvi utisak je bitan. Ako mi je silueta kad izađem na binu dovoljno dobra da posmatrače odmah ne razočaram kasnije mi je lakši posao da ih naučim pravilima naše igre. Naravno, svima je, nadam se, jasno da mi ne tvrdimo ni da ličimo na The Bad Seeds,niti da sam ja savršena kopija Cavea. Ne volim da se nazivamo „real tribute” bendom. baš kako bismo odmah skinuli tu odgovornost sa sebe. Ja veći deo koncerta pevam najprirodnijim glasom, samo se trudeći da izgovaram tačno reči. Kad naši gosti razumeju da mi to radimo sa najvećim poštovanjem, iz iskrene ljubavi i jake želje da i mi budemo na pravom koncertu Nicka Cavea oni dozvole sebi da se bez straha prepuste fantaziji i da, svako na svoj način, ponovo osete ono zbog čega su i zavoleli njegovu muziku. Nisam stvarno hteo ovoliko da mistifikujem, ali je činjenica da bi mi zbog velike treme bilo mnogostruko teže da izađem na binu u ulozi Nikole Krstića. Sa naših koncerata većinom samo pamtim greške jer me vrate u stvarnost, a ostalo mi prođe kao san, gde najbolje trenutke pamtim iz ugla publike.
…da, košulja je zlatna, jedna od njegovih najprepoznatljivijih.
Kako ti stoji ta košulja? Zar se ne plašiš da ćeš oštetiti odelo tokom nastupa?
Bilo je vrlo malo nastupa od kad mi je stiglo tik pred početak pandemijskih mera. Ne plašim se da ću odelo oštetiti, ali se plašim da ga nosim na hemijsko čišćenje pa ga perem u hladnoj vodi.
Tvoje pismo Nicku je izazvalo dosta pažnje u našoj javnosti.
Prepisivali su par dana tih nekoliko rečenica o meni. I u Australiji su iponešto napisali jer su uvek željni novih priča o Caveu. To pismo i odelo koje je došlo par nedelja kasnije su dobile novu vrednost kada se svet morao zaustaviti tokom korone. Kada je Cave pohvalio naš bend došle su i neke ozbiljnije ponude za koncerte i mi smo počeli da razrađujemo načine da unapredimo nastup, da nastupamo u Evropi i svetu. Te naše planove je potpuno zaustavila pandemija. Imali smo jednu svirku da proslavimo dolazak odela, spakovali instrumente i više nismo imali ni probu skoro dve godine. Pismo je za mene bilo spas da ne potonem. Zbog pisma sam i ostvario iskren kontakt sa najvećim fanovima širom sveta. Njihove ideje i entuzijazam za zajedničke projekte tokom karantina su bile zamena za tu bizarnu situaciju u kojoj više nisam mogao da nastupam.
Koje nastupe bi izdvojio?
Akademija 28 nas je godinama podržavala u svakojakim eksperimentima i uvek je tamo bilo čast nastupati jer je atmosfera posebna i intimna. Najbolja publika je, ipak, bila u Zagrebu, u „Vintage Industrial baru”. Tamo su nas i klub i publika dočekali kao prave rok zvezde. Publika je tamo svaki put bila spremna na sve što im pripremimo i zajedno smo proveli neke nezaboravne trenutke o kakvima maštaš kad ulaziš u rok bend.
Vratimo se na EXIT. Čini se da te je Nick svesno izvukao iz publike. Da li ste se videli pre koncerta? Po izrazu tvog lica, ne bih rekao da je to bilo dogovoreno!
To su me mnogi pitali i čim sam sišao sa bine. Ja sam sa Nickom posle dolaska odela samo komunicirao preko njegove asistentice Rachel – činilo mi se da do njega ni ne dolaze ikakve informacije. Nisam nikad ni saznao, tokom dve godine pandemije, da li je primio moje pismo zahvalnosti i plašio sam se da me je zaboravio, ili čak zažalio što je na neki način afirmisao naš tribjut. Bližio se EXIT i ja sam poslao,Rachel pitanje da li postoji šansa da upoznam Cavea, da mu uživo zahvalim. Poslao sam i par mejlova marketinškom timu EXIT, i sa svih strana dobio isti odgovor: nemoguće, zbog mera bezbednosti koje važe tokom pandemije.
Obeshrabren sam otišao na koncert, ali su me neki od najvećih fanova poterali u prvi red. Govorili su mi da obučem odelo, ali sam ja jedva i poneo košulju u rancu – bilo mi neprijatno. Par devojaka iz Hrvatske, koje su nas i zapamtile sa nastupa, su uzele tu košulju i mahale da privuku Nickovu pažnju. On se na kraju jedne pesme iznenada nadvio iznad nas i prepoznavši košulju počeo pogledom da me traži. Rekao je: „I know you!” i „This is a good shirt”, na šta sam mu se ja konačno uživo zahvalio i on me je pitao: „How are you?” a ja sam odgovorio: „Fine”. I to je bilo to. Vratio mi je košulju i počeo da peva Red Right Hand. Ja sam već u tom trenutku dobio sve što mi je bilo potrebno. Uživao sam u ostatku koncerta i saznanju da on zaista jeste divna i nimalo sujetna osoba.
Prosto, ali važno pitanje. Kako si se osećao? Meni nije silazio osmeh sa lica dok sam gledao snimak.
Pa zamisli, i dalje srećan što me Nick nije zaboravio, odjednom sam video kako se ustremio ka meni, tokom poslednjeg refrena poslednje pesme (pred bis). Hvata me za ruku i ne da ne pušta, nego vuče. Uprkos mom opiranju, ljudi oko mene mu pomažu i ja se momentalno gubim. Upadam i ispadam iz uloge fana u ulogu pevača i nazad. On me pušta da se otimam ali mi ne da da pobegnem. Ja držim njemu mikrofon u jednom trenutku jer možda hoće i on malo da peva, što ga izgleda zasmejava. Svega se sećam bolje zbog snimaka iz raznih uglova, a ne kao da se to meni desilo. Sećam se da sam na kraju zamalo zakoračio u jaz između njegovog podijuma i bine, ali me je on, potpuno fokusiran i uključen, dok je izgovarao odjavnu reč pesme, zaustavio u poslednjem trenutku da ne padnem.
Nick je mogao u bilo kom trenutku da te izvede na binu. Zašto baš White Elephant?
Gledao me je posle kratkog ragovora o košulji s vremena na vreme. Uhvatio me i par puta za ruku i možda pratio da li tačno otvaram usta, dok je prolazio kroz setlistu. Ne znam, možda je oklevao, pa ipak odlučio da me izvede i video da moje oči govore „želim više nego što mislim da sam zalužio”. Možda je to odmah odlučio da bi me testirao da li znam pesme sa njegovog najnovijeg albuma. Možda se i dogovorio sa Rachel da me izvede kao iznenađenje. Možda je tu pesmu i napisao i posvetio meni, a ne umetniku Thomasu Houseagou. Šalim se, ne znam! Najverovatnije je video da je pevam iz publike i došlo mu da uradi šta je mislio da treba da uradi u tom trenutku.
Jeste li ti i Nick i dalje u kontaktu?
U aktivnom kontaku nismo. Ja mu ne pišem na Red Hand Files jer čekam da smislim da li postoji još nešto zaista bitno i vredno što bih napisao. Jedna posebna grupa njegovih fanova (sebe nazivaju “„Vortex), od kojih su nekik u situaciji da ga redovno slušaju i prate na svetskoj turneji, mi prenose zanimljive događaje i delove razgovora sa njim i ostalim članovima the Bad Seeds.
Da li misliš da postoji mogućnost da Nicka uskoro ponovo slušamo u Beogradu i da li, u tom slučaju, postoji mogućnost da se ponovi vaš zajednički nastup?
Mislim da se neće vratiti par godina. On je redovan koliko može biti. Realno, izdaje par albuma godišnje, obilazi ceo svet i još odgovara na pisma fanova! Voleo bih da nastupam sa njim ponovo, naravno, ali ne bih to tražio od njega.
Kad možemo da očekujemo sledeći nastup The Cave Dogs?
Posle pandemije mnoga mesta su prestala da organizuju koncerte, neka su se zatvorila, sada radimo na tome da otkrivamo i neke nove prostore. Redovni smo u “Sinermanu” ali nam definitivno treba i neko veće mesto gde bismo mogli da raširimo krila. Radimo i na nečemu velikom i jako uzbudljivom, ali je još uvek prerano da o tome pričam.
Nikolin bend, The Cave Dogs, možete pratiti na Facebooku i Instagramu.