O, ne, i ovaj tekst počinje flešbekom. Idemo dvadeset godina unazad, možda čak i u dan, mada nisam sigurna. Jedna apatična studentkinja filološkog fakulteta koja se uvek osećala kao robot kodirala je HTML i CSS do kasno u noć, a onda rešila da malo cunja po internetu. Dn-dn, dn-dn, dn-dn – kaže dial-up modem. Jeziva pop-up reklama viče I CAN SEE YOU, ali pošto nije prvi put nema vrištanja. I tu negde, u zabitima interneta, završava na tadašnjoj verziji sajta AVEN. Sve što čita tamo ima smisla. Znači, postoji nešto što objašnjava skoro dve pune decenije na planeti i gađenje samom idejom o imanju dečka ili devojke. Ljudi se ljube, bljak. Horor proživljavan tokom srednje škole, gde su svi govorili da su napaljeni, drugarice pravile spiskove zgodnih dečaka, drugovi pričali šta bi radili kojoj od drugarica i plesanje na žurkama koje je izgledalo sugestivno odjednom imaju više smisla. To je život nekih drugih ljudi. Oni su većina. Šta god bilo ovo, pak, ima svoje mesto pod Suncem.
Dvadeset godina kasnije moje „ovo“ je pod LGBTQIA+ ambrelom, uz gomilu drugih stvari za koje nisam znala da postoje, isto kao što neko drugi nije znao da postoje ljudi kojima seks nije životna potreba. Terminologiju sam učila od iskusnijih, a ti iskusniji su često su bili i mlađi od mene. Saznala sam šta je to gatekeeping.
Prvo veče
Izgleda da će vreme biti grozno. Srećom, proletos sam investirala u kaljače koje su i te kako poslužile u blatištu na Belgrade Beer festu. Kišni maltil iz second hand shopa se raspada, ali imam pristojnu nepromočivu jaknu. I ranac ima kabanicu. Kišobran je spreman. Ništa od ovoga ne bi trebalo da bude problem.
Konačno, na binu izlazi tam –
Uvek isto izgleda, kao dvanaestogodišnjakinja. Kad sam je prvi put gledala pre 12 godina bila je starija od mene, a sad je mlađa od mene, ali ne dve godine, nego jedno 25. Ima smisla, ako ste ludi kao ja. Objavljuje nam da ne zna redosled pesama koje će izvoditi, objašnjava to činjenicom da prvi put nastupa sa svoja dva prateća muzičara. Da li se sećam ko je bio s njom na Indirektu pre tri godine? Pa, bio je čovek. I bio je njegov sto. Mnogo veliki sto. Ovo danas je, ono, bend.
Pljuskovi dolaze jedan za drugim, sa kratkim pauzama.
Za divno čudo, tribalni napevi u hipnotišućem višeglasju i dodolski ples Marka Grabeža nisu prizvali kišu. Tokom ovog nastupa nije padala.
Drugo veče
Ulica 27. marta na samoj ivici kruga Dvojke je poput Las Vegasa. Gde god se oslobodi neki lokal niču kockarnice i kladionice. Više nego prigodno, u blizini su jedan fakultet, jedna gimnazija i dve osnovne škole. Moraju negde mladi da provode vreme. A danas, tako šljašteću i bučnu, ne mogu da je prepoznam. Neprohodna je. Svugde su policajci, neki u opremama za razbijanje demonstracija, neki ne. Pokazujem svoju propusnicu. Drugi put za nešto više od godinu dana sama sam na velikom, praznom prostoru. Ovo je drugačije od prve večeri onog Belgrade Beer festa sa kovid propusnicama. Zidovi i ograde su od krvi i mesa, dovedeni su ko zna odakle da bi sprečili jedne da napadaju druge. A moj pas sve vreme misli da je prostor raščišćen za nju. Beše kerče sa sličnim idejama o grandioznosti u Meksiku – prošlo je koridorom rezervisanim za Papu. Posle toga pričam sa gospodinom koji živi u Švajcarskoj i jednom godišnje dolazi u stan svoje majke u Profesorskoj koloniji. Sramota ga je, kao i mene. I ono je zemlja seljaka, ali nije zemlja seljačina. Šta li bi se desilo kada bi svaki Srbin, kao svaki Švajcarac, imao pravo da nosi oružje?
Kasnim, na bini su već Anđela Vujović Angellina i njeni plesači. Pokušavam da uđem iza ograde, čuvar mi kaže da mogu samo sa druge strane.
Pored hita Pile moje
Hmmm, zar nije Krista Siegfrieds uradila nešto slično na ESC 2013. godine?
Navijam za Hydru GGH. Pobeđuje
…
I kad bolje razmislim, sve se nekako uklapa. Posle finala pesme za Evrosong bilo je mnogo ljudi koji su smatrali da je druga Srbija rekla ne prvoj Srbiji, kako ih već zovu. Pitali su da li je ova devojka p*šila za matricu, nesvesni da je već deset godina gledaju na televiziji. Ovi što konstantno brane rok su ga ponovo štitili svojim pokrivenim telima od zlog lateksa i turcizama. Pored jedinih istinskih problema – odvratnih izjava izvesnog folk pevača o pobednici i diskutabilnom glasanju predsednice žirija – svet je izmišljao nove jer vole da se dele, vole da zamišljaju da se svi međusobno mrze, pripisuju svoju svakodnevicu drugima.
Što se mene tiče, neka bruji čaršija. Ova kojom sam se vraćala, ovoga puta za divno čudo puštena da prođem Đušinom jer je jasno da nisam terorista (Fejsbuče, čuješ li ti ovo?), bila je tiha, mračna i sem zujanja neonskih reklama porodičnih i smernih kockarnica i kladionica srpskog Las Vegasa, nisam čula ništa. Nigde nije bilo ni žive duše. Podsetilo me je na pomračenje Sunca, kad se raja razbežala i pozatvarala po kućama. Nažalost, ovo je nešto što nas zaista može ugroziti – poremećenje uma.
rečnik:
– Krug Dvojke – de facto strogi centar Beograda,
