Zimbabveanski zavod za zaštitu zverova (ZZZZZ) prvi put sam slušala na Beogradskom rok festivalu 2021. Tada je frontmen Nikola Radosavljević izašao na binu sa gas-maskom, a bend je pratila grupa vernih obožavalaca sa ogromnim transparentom. Muzika je bila poput soundtracka za neki B-film iz osamdesetih, tekstovi su već na prvu loptu izazivali nelagodnost. Nelagodnost koja mi se dopala, nelagodnost koja je u učmalim, vlažnim decembarskim danima kada je Evropom besnio delta soj COVID-19 podsećala na to da smo i pre bili poprilično bolesna sredina, blizu tačke ključanja. Povremeno bi se Radosavljevićevom strogom baritonu pridružio i moćan prateći vokal. Zvuk je bio zvonak i čist. Ovde uopšte nije bilo bitno kako izgledaju ljudi koji nam prenose upozoravajuće, neprijatne poruke niti koliko je sam scenski nastup atraktivan.
Bila sam sigurna da će ZZZZZ osvojiti neku od triju nagrada, tipovala sam da će to biti nagrada publike. Međutim, Srbi vole metal više od bilo kog drugog žanra, agresivni shredding više nego suptilnu gitaru i dominantne klavijature – naravno da su to morali da osvoje metalci. U ovom trenutku se ne sećam ni ko je to osvojio na sledećem BARF-u, ali tada sam u publici srela Radosavljevića. Mahnula sam mu, razmenili smo par reči. Ovo je bio potpuno drugačiji susret – naime, kroz splet preporuka poveren mi je zadatak da ovoj šestorki uradim fotografije za press kit i sutradan je trebalo da se nađemo. Sama foto sesija odigrala se mesec dana kasnije, sa velikim platnom ispred impresivne kućne biblioteke. Opet je tu bila zastava Zimbabvea, ali i još jedna – južnoafričke države Esvatini koju možda znate pod naroCkim imenom Ngvane ili starim, kolonijalnim, Svazilend. Momci su bili više nego kreativni i, što je retkost u našoj čudnoj sredini, pomogli su mi da montiram i demontiram nosač za pozadinu, softbokseve, kišobrane i bum pecaljku. Još tada sam razmišljala o potencijalnom intervjuu.
Par sedmica kasnije rekli su mi da snimaju spot za prvi zvanični singl sa dolazećeg albuma. Nisam mnogo mislila o tome,
Album prvenac „Nemoj mi reći da je stiglo novo doba” izažao je za Menart Srbija početkom proleća. Izdanje je propraćeno odličnim spotom za prvi (zvanični singl), pesmu „Sve se promenilo”. Tu nema nikakvog razočaranja – ovaj uradak se savršeno uklapa sa motivima iz teksta, mladi bi sad rekli da ZZZZZ ima svoju estetiku.
Polovinom aprila, u prepunom klubu DOB-a, ponovo se vijorila zimbabveanska zastava, a publika koja podržava ZZZZZ još od vremena demo-snimaka na YouTube kanalu je uglas pevala . Pored bubnjeva Aleksandra Anđelkovića Fankija stajala je njegova tween ćerka Sara koja je otpevala prateće vokale na nekoliko pesama na albumu. Na setlisti se našla i pesma nazvana po njoj, kao i jedan od najstarijih demo snimaka, „Bela Lugoši je živ”. Raspoloženi ritam gitarista Nemanja Todorović se blesavio za kamere. Basista Nikola Todić i solo gitarista Nikola Pješčić stajali su sa leve i desne strane diminutivnog Radosavljevića dok je on, svojim povremeno sablasnim baritonom koji se neočekivano dobro slaže sa zvonkim pratećim vokalom klavijaturiste Stefana Đorđevića, interpretirao sopstvene stihove, sada kao deo kohezivne celine.
Tri sedmice kasnije – sve se promenilo za manje od 48 sati. Ako do tog trenutka nije bilo jasno da su ZZZZZ opisali i ilustrovali društvo u kojem živimo bolje nego ijedan drugi bend u poslednje vreme, bez nepotrebnih psovki i drugih bljuvotina, jeftinih šokova i klišea na koje je najveći broj ljudi oguglao – sad je to bila dokazana teorema. Ne. Sad je to bio aksiom. Tokom maja neke pesme je bilo nemoguće slušati. Kako ovo reći, a da ne zvuči otrcano? Nema drugog načina. I, za razliku od levitacije u pesmi „Konačno” – ovo ne bi bio jeftin trik.
Nekoliko meseci kasnije, numera koja možda i izaziva najviše nelagodnosti na celom albumu, „Normalan čovek”, ušla je u polufinale izbora za ovogodišnju nagradu Zadužbine Milan Mladenović. Članovi benda su na Facebook stranici napisali da uskoro stiže nešto. Šta god da je – jedva čekamo.
Intervju
Priprema prvog albuma trajala je godinama. Kroz šta sve treba da prođe talentovani bend da bi izdao prvenac u našem okruženju, gde je lakše izbaciti neki „vanity project“, nego kvalitetnu muziku?
Pre svega, hvala za ovo „talentovani“ i „kvalitetna muzika“. Voleo bih da verujem da je zaista tako. Naša priča je specifična, tako da nisam siguran da imam dobar odgovor na ovo pitanje, iz više razloga. Naime, mi postojimo godinama, ali u pitanju je dugo bio bend koji je stvarao za svoju dušu – kad napravimo pesmu, snimimo spot i okačimo na youtube i to ima nekoliko hiljada pregleda i idemo dalje. I kad napravimo svirku, tu bude sto ljudi, bude im lepo i idemo dalje. Mi nismo bili profesionalni muzičari, nismo to ni sad, ali smo uvek pristupali tome sa onom vrstom amaterizma koja nam je bliska – uložićemo sto puta više vremena i truda nego što bi bilo potrebno profesionalcima, ali na kraju ćemo imati nešto autentično svoje.
Priča je tako trajala godinama, bilo je tu svega, svirki, upoznavanja nekih divnih ljudi sa kojima smo kopali po ruševinama katakombi beogradskog undergrounda, bili smo i na zaječarskoj Gitarijadi, zezali smo se da smo predgrupa Biliju Ajdolu. I nekako je to preraslo tu prvobitnu zamisao. Poželeli smo da zaista uradimo sve u svojoj moći da snimimo te pesme na najbolji mogući način. Upoznali smo velikog Vladu Novičića koji je sve isproducirao, snimao sa toncem Markom Barudžijom i to je bilo jedno neverovatno iskustvo, osećali smo se u nekim trenucima nedoraslim tom poduhvatu, gde je kao snoviđenje delovalo kad dolaze da za nas snime deonice velikani poput Kojota i Pere Džoa. Trajalo je sve to jako dugo zato što je Vlada perfekcionista i insistirao je da bude savršeno, a mi smo vrlo daleko od savršenog. I onda smo cedili svaki ton, osmišljali svaki detalj. Dve godine ukupno je trajala priprema, snimanje, produkcija, mastering. I jeste koštalo, ali smo snimili najpribližnije onom što smo naumili, naučili smo nenormalno mnogo, osećao sam se kao da učim da hodam sa trideset i kusur godina. Ali, ukratko, pošto sam odlutao, odgovor na tvoje pitanje je – da bi se objavio album potrebne su dve stvari – volja i pare. Mi smo uložili i jedno i drugo i pitanje je da li bismo sada mogli sebi da priuštimo tu avanturu i što se tiče jednog i što se tiče drugog.
To je iskren odgovor. Ali drugi, još iskreniji, odgovor glasi: nama album nije bio neophodan. Ko god želi, danas može da snimi pesmu u svojoj kući. Samo tada treba sto puta više truda i ne treba da učiš da hodaš, ne treba ni da učiš da pilotiraš, treba da učiš da sklopiš avion da bi mogao da pilotiraš. Toliko truda treba da bi stvorio nešto što zaista valja. Mnogi umišljaju da će lako stvoriti nešto vrhunsko jer su bogom dani. Ne, lako ćeš stvoriti isključivo nešto osrednje. Moraš da propljuješ krv da bi napravio nešto zaista dobro. Ali ako imaš šta da kažeš, onda vredi.
Zbog čega se jedan od vaših prvih singlova, pesma „Bela Lugosi je živ“ ne nalazi na albumu? Mnogo je dobra.
Proces izbora pesama za album je bio bolan, kao da treba da odabereš organe koje će ti izvaditi, pa eto, može slepo crevo, slezina i jedan bubreg. Nisi srećan, ali eto kad mora. Na kraju su se na albumu našle pesme koje su u neku ruku činile celinu, pričale priču. Jer ako u današnje vreme objavljuješ album, a mislim da će se svi složiti da danas albumi ne znače ono što su značili do pre 10-15 godina, ako to već radiš, onda neka to ima neku svrhu jebenu. I ovo nije konceptualni album, ali se kroz njega sve vreme provlači jedna tema. Ta tema je strah od promene i žudnja za promenom. Mislim da smo deo generacije koja je najviše propatila, ne zato što smo bili ugroženi, nego zato što smo stalno imali osećaj preteće ugroženosti, da se nešto nadnelo nad nas, i stalno smo nešto iščekivali i čekamo i dalje i život nam je prošao u čekanju da se nešto desi – da nešto prođe ili da se nešto pojavi. A sreća nije lepa samo dok se čeka, Desanka je lagala. I zato je tema svih tih pesama želja za promenom, strah od promene i užasna frustracija koja sve vreme kulja jer više ni sami ne znamo koja je to promena, šta od nje očekujemo i da li će uopšte ispuniti naše želje i nadanja. I nekako se u svemu tome iskristalisalo koje pesme dočaravaju tu ideju. U svemu tome, pesme kao što su Bela Lugoši je živ i Sara su otpale, iako smo mrzeli sebe zbog toga. Ali ujedno nam to daje dodatnu motivaciju da budu zaista fenomenalno napravljene za drugi album, ako do njega dođe.
Vi ste, u stvari, pastorčad iz divljeg braka Bauhausa i domaćih umetnika novog talasa. Zar ne? Ko je sve inspiracija Zimbabveancima? Znam da muzičari ili obožavaju ili apsolutno mrze to pitanje.
Ja ga svakako ne mrzim, nekako je čitav moj život priprema za ovo pitanje. Kao kada u Alanu Fordu neki profesor kaže „ja sam vrlo podmitljiv, samo me nitko nikada nije htio podmititi“, tako sam i ja uvek čekao da me neko pita za muziku koju sam slušao, ali sad kad pitaš, ne znam šta bih ti rekao. Jer uticaj novog talasa, pre svega domaćeg – Haustora, Idola, EKV-a, Šarla, mislim da je i previše očigledan. Ali vremenom se nakupi toliko stvari gde ne možeš da tako pojednostaviš uticaje. Odrastali smo pod uticajem najrazličitije, uglavnom gitarske muzike, od Pink Flojda i Dorsa, preko Bazkoksa i Strenglersa, pa do Pulpa, Nirvane ili, što sam pre neku godinu otkrio, benda koji je možda najsličniji onome što mi radimo, davno zaboravljeni engleski bend Carter USM koji ne mogu dovoljno da preporučim. Ja sam uvek imao sklonost muzici koja je zadivljujuća u svojoj jednostavnosti – padaju mi na pamet, bez nekog razloga, Tuxedomoon – In a Manner of Speaking ili Stranglers – La Folie, ali me opčini i virtuoznost kada je načinjena u svrhu umetnosti, kao Echoes od Pink Flojda ili La Pettite fille de la mer od Vangelisa. U poslednje vreme sam uhvatio sebe da mi se sviđaju neki novi ruski bendovi, kao što su Ploho i Peremotka, i mislim da bi, kad već, usled nekih veoma nesretnih okolnosti, imamo koncerte odličnih ruskih bendova u Srbiji, treba iskoristiti priliku i čuti nešto neočekivano i divno. Zdravstvuj od Peremotke je prva pesma na koju sam plakao, nakon jako dugog vremena.
Kada bi vaša muzika bila deo soundtracka za film kakav bi to film bio?
Mislim da bi morao da se događa u Beogradu, da se zbiva noću i da bude brz. Ako autori nekad reše da se iskupe za ovo što se nazvalo nastavkom Munja i ako požele da stvore nešto što odražava duh Beograda kakav zamišljamo, mislim da već imamo kompletan soundtrack za Munje 3.
Trenutni volkgeist i zeitgeist se odlično uklapaju sa vašom muzikom. Album je izašao krajem marta, početkom aprila. Maj je, reklo bi se, promenio našu kolektivnu svest posle dveju velikih tragedija. Tekstovi pesama poput „Plaši me ovaj grad“, „Sve se promenilo“ i „Čovečije oči“ uznemiruju mnogo više, nego kad sam ih prvi put čula, izazivaju neku teskobu. U ovoj poslednjoj, taj Phillip K. Dick momenat je već bio dovoljno strašan. Sad ima nove dimenzije. Da li dobra umetnost i treba da učini da se osećamo neprijatno?
Dobra umetnost treba da učini da osećamo nešto. Pre svega nešto nesvakidašnje, nešto plemenito i drugačije od onog na šta smo navikli. U nekim situacijama, neprijatnost je plemenita emocija. Ovde i sada se, na primer, i treba osećati neprijatno, treba vrištati od besa i bespomoćnosti, to je jedini mogući put ka katarzi. Mi na ovom albumu, pored pesama koje si nabrojala, imamo pesmu koja se zove Normalan čovek, koja se završava stihovima „Normalan čovek čeka na svoju priliku, pušku sa svojim imenom – normalan čovek čeka svoj čas“. Ovo što se desilo je strašno, ali to nije nešto što se nije moglo predvideti. Naše pesme nisu proročanske, one samo ukazuju na nešto što se već decenijama zbiva u većoj ili manjoj meri i što neminovno mora da eskalira. Prvo masovno ubistvo u školi u koju su neki članovi benda u davna vremena i išli potpuno nas je skrhalo. Ali ovo drugo možda, ako smem uopšte da poredim, jeste čak i gore, jer se moglo sprečiti i jer još u većoj meri pokazuje kako smo, kao društvo, ubili te ljude. Nije ih ubilo to nebitno đubre. Ubili smo ih mi jer smo normalizovali jedan svet u kome se on oseća bezbedno da ubija sve oko sebe, u kome je to mejnstrim. U tom smislu, da, mi smo kolektivno u manjoj ili većoj meri programirani onim što nas okružuje, ne dovodimo u pitanje neke vrednosti koje bi možda neko ko bi gledao sa strane, iz ugla nekog drugog moralnog kompasa, vrlo doveo u pitanje. I zato su te Čovečije oči strašne – ljudi oko nas su ti roboti, ta programirana veštačka inteligencija, veštačka neinteligencija, šta god – ljudi su ono što je strašno i to je ono čemu shvatamo da ne pripadamo i da moramo da bežimo i da skrivamo svoje oči tamnim naočarima, kako Oni ne bi shvatili da nismo jedni od njih.
Skraćenica vašeg imena bi mogla da budi potpuno pogrešne asocijacije u 2023. godini, kao i – recimo, S.A.R.S. u 2020. Da li je bilo čudnih pitanja?
Bilo je pitanja, tačnije, ko god nas intervjuiše, pita nas za ime benda i ja svakome ispričam nešto malo drugačije. I mislim da je prikladno da nam i ime bude oteto, pošto nam ga otimaju isti oni koji pokušavaju da otmu i unište sve drugo što nam je drago. Šta je onda u svemu tome jedno nebitno ime jednog nebitnog benda? Ipak, volim da kažem, mi smo Zimbabveanski zavod za zaštitu zverova. I za to ime se onda niko ne otima. Samo ne razumeju. I to mi se sviđa.
Evo jednog stereotipnog: šta članovi ZZZZZ rade kad se ne bave muzikom?
Pa članovi ZZZZZ se zapravo, u procentima sveukupnog života, skoro nikad ne bave muzikom. Kad smo osnovali bend, u njemu su bila tri doktora medicine, u međuvremenu je Veljko otišao, ali tu smo još nas dvojica Nikola – Pješčić i Radosavljević, koji smo i započeli ovu priču, tu je i treći Nikola, Todić, koji je programer u jednom IT gigantu, Stefan je ekonomista, Nemanja advokat, a Fanki je u službi toliko tajnoj da ni mi nismo sigurni šta tačno radi. Tu su i naše devojke, žene, deca, porodice, milion uobičajenih stvari – zato je ponekad i teško uklopiti sve profesionalne i porodične obaveze sa bendom. Ali apsolutno bi bila svinjarija da i trunčicu izošljarimo zbog toga. Radije nećemo postojati nego da sa svirke izađemo a da se ne držimo za ragastove, ne cedimo znoj iz majica i ne tresemo se od umora, iako za nekoliko sati moramo na posao ili da vodimo dete u vrtić. Samo snažno do poslednjeg daha, pa gde nas to odvede, makar to bila i neminovna propast. Bar ćemo otići pod svojim uslovima.
