Začudilo me je kada sam čuo da je Simply Red izdao novi album. Bio sam ubeđen da su se Mik Haknal (Mick Hucknall) odavno rastali i otišli negde u zaborav. Uostalom, još od ‘97, Mik je smatrao bend svojim solo projektom. Tada su već duboko zašli u dens/rejv zvuk, što je ubilo i ono malo vrednosti koje su Redsi imali kod mene. Otad je prošlo 25 godina, i zanimalo je me da li u meni još uvek živi onaj tvrdoglavi tinejdžer.
Album, 13. po redu, je nazvan „Time”, producirao ga je Endi Rajt (Andy Wright) koji je producirao i njihove ranije albume. Promovisan je sa tri singla i, po Mikovim rečima, predstavlja ono što on jeste. Meni je drago što je u pitanju album razumne dužine (oko 40 minuta) sa 12 pesama.
Priča počinje sa „Better With You”, pesmom o tome kako je Mik upoznao svoju ženu. Možda bi gospođa trebalo da podnese zahtev za razvod, jer je u pitanju praznjikava pop pesma, puna šablona. Ali, najveći šok za mene je Mikov glas. Voleo – ne voleo ga, Mik je imao moćnu glasčinu sa kojom je radio šta hoće. Ovde od tog glasa nema ništa. Glas više nije zvonak, već hrapav, i nema onih vokalnih bravura ili lansiranja u više skale. Zato ima auto-tjuna. Ne mnogo, taman da mogu da se izvade kako su to uradili iz umetničkih razloga. Mada, koliko god bila loša pesma, oseća se ljubav prema supruzi. Auto tjuna ima i u drugoj pesmi „Just Like You”. Tipičnom fank ritmu priključuje se poznati „simplredovski” klavirski rif. Pesma bi svakako mogla da se nađe i na nekim ranijim albumima („Stars”, npr.). Mikov glas, iako prijatan, ovde zvuči još nemoćnije, mada, tu i tamo, Mik nas podseti kakav glas je imao.
Slično je i u trećoj „Let Your Hair Down”. Glas je ovde više u skladu sa muzikom i već vidim sebe kako spuštam iglu na ploču, pijem koktelčić i slušam ovaj singl. Ova oda svim onim momcima i devojkama u koje smo se zaljubili u mraku nekog kluba, nije tipična njihova pesma. Vuče na soul sa one strane Atlantika i svakog trenutka očekujem da se Isak Hejz pridruži. Istakao bih atmosferu, zanimljivu vokalnu melodiju i gitarski solo u Santaninom stilu. Skoro neprimetno, klizimo u „Shades 22”. Ritam se opet usporava. Mik je sad u potpunoj kontroli svog glasa. Donosi nostalgiju koja pliva po ehu. Da nije reči, pomislio bih da je opet nešto o noći ili mesečini, a u stvari je o našoj potrebi da ponovo doživimo neka sećanja, ali i pobegnemo od njih, zato i Mik nosi tamne naočare dok se šeta plažom po kiši.
„It Wouldn’t Be Me”, kad se uzme u obzir kako se razvija album, sladak pop pesmuljak, i peva o tome kako se on neće odreći ljubavi koja se odselila u drugi grad. Nešto je bolji nego „Better with you”, donosi dašak 70-ih, ali onih britanskih, psihodeličnih. Može da bude AOR hit ili nova omiljena pesma vaše mame.
„Never Be Gone” se takođe nosi sa gubitkom i ovde Mik direktno otkriva svet u kome je nastajao album – svet pandemije i zaključavanja. Međutim, ovaj miks „My Way” Frenka Sinatre i Arctic Monkeys, zove nas sa da se sećamo onih koji su nas napustili, da slavimo njihov život. Vrlo efektan tekst. Ako je “Never be gone” ličio na Arctic Monkeys, “Too long at the fair” u strofi već jezivo liči na njih, ali samo do refrena, koji je možda isuviše veseo za pesimističnu pesmu o stanju (britanske) demokratije i društva. Možda ne pesimizam, ali tugovanje je smešteno u oblandu skifla (o značaju skifla za britanski rokenrol drugom prilikom). Ili su reči o tragovima koje vreme ostavlja na nama kako starimo ili o modricama i postkoitalnoj depresiji nakon seksualnog čina. Nisam siguran, ali mi je ovaj skifl pravo osveženje.
„Hey Mister” započinje rifom sa kakvim bi se vrtela na MTV-iju više nego „Freedom” Džordža Majkla, ali brzo prelazi u strofu koja je jadna koliko i prva pesma na albumu, da bi se opet vratila na moćni rif. Kakav rolerkoster! No, tu je „Just like you, pt.2”, u suštini instrumentalni remiks prvog dela. Ima manje Mikovog glasa, što je dobro, ali i minut i po soliranja svakog člana pratećeg benda, što je loše. Nakon 4 i po minuta, svingujući „Butterflies” dođu vrlo osvežavajuće. Malo o ljubavi, malo o ekologiji, vrlo brzo ćete zaigrati sa voljenom osobom, uživajući i Mikovom glasu i u muzici.
Album zatvara „Earth In A Lonely Space”, pesma koja je napisana i objavljena još pre dve godine i skupila svega 200k pregleda. U suštini, u njoj se koristi svaki mogući psihodelični šablon i lako je prepoznati šta je uzeto od Pink Flojda, šta od Bovija i Bitlsa, sa temom o samoći. Više bih razumeo da je obradio „Eleanor Rigby”. Ovako, imamo potpuno nepotrebnu pesmu i album bi bio bolji bez nje. Amaterski.
Album bi, naravno, još bolje zvučao i bez prve pesme. Sa deset srednjih pesama, „Time” bi bio vrlo dobar album. Njegov najveći kvalitet je dobar raspored pesama, koji čine da zaboravite prvu pesmu i da vas lepo provedu kroz sva moguća osećanja, te da se na kraju osećate dobro (zbog toga je još veća šteta što se album zatvara sa „Earth In A Lonely Space”, prosto pokvari osećaj). Sa druge strane, album ne nudi ništa novo. Iako je vrlo raznovrstan, „Time” je sentimentalno putovanje kroz prošlost britanske muzike. Od skifla i psihodelije do popa devedesetih, sve su to vrlo dobro poznate stvari, poput vašeg ćebeta iz detinjstva. Album donosi nostalgiju. Jedan od razloga može biti pomodarski. Nostalgija je, u proteklih nekoliko godina, dominantna u britanskoj pop industriji. Drugi razlog je lični. Zaključan usled pandemije, Mik preispituje ko je, šta je postigao i šta je to što njega čini – njim. Poseže za omiljenom muzikom iz mladost i priziva sećanja. Ne rizikuje, “Time” ne donosi uzbuđenje novog, već sigurnost i prijatnost poznatog i voljenog i Mik sa ostatkom ekipe nam to majstorski pruža.
Ostaje samo žal za onim moćnim glasom.
