Okruglo dve godine nakon što su nas poslednji put posetili, Thievery Corporation su se ponovo vratili u Beograd, sa setom kojim slave 30 godina postojanja i vrlo uspešne karijere. Zajahavši dva talasa — trip-hop i chill-out s jedne, i „world music“ s druge strane — opstali su sve ove godine uz muziku koja služi i za igru, i za opuštanje, ali i za dizanje revoluciji, ne libeći se da dignu glas i daju lični primer. Njihove dolaske smo odavno prestali da brojimo, i možemo govoriti o navici, njihovoj i našoj.
Ovo je bila i još jedna prilika za muzičko obrazovanje mog starijeg sina, koji je imao izbor: da krene s nama ili da čita „Anu Karenjinu“, pomalo uplašen zbog oblaka i munja nadvijenih nad Beogradom. Umesto reke kišnice, ka „Open Corneru“ se slivala reka ljudi, različitih godišta i socijalnih statusa, sasvim u skladu sa eklektičnim opusom benda. Tinejdžeri koji su bend otkrili preko plejlisti stajali su rame uz rame sa onima koji ih pamte sa prvih izdanja, i niko nije delovao kao da je na pogrešnom mestu.
Koncert je počeo tačno u pola deset. Munje su sevale između kranova kada je „The Glass Bead Game“ krenuo s trake, a ženski glas nas je uvodio u istoriju dvojca — u priču o tome kako su se upoznali Eric Hilton i Rob Garza. Bend je konačno izašao i započeo sa „Assault on Babylon“, koju je predvodila Puma, a zatim su mu se u „Encounter in Bahia“ pridružili Laura Val i Mr. Lif. Nažalost, većinu početnih pesama nismo dobro čuli jer smo stajali na lošem mestu. Zapravo, po reakcijama publike lepo se videlo dokle dopire dobar zvuk, pa smo prišli bliže — taman da osetimo veliki izliv energije uz „Amerimacka“ i „Unified Tribes“. Prvi deo koncerta završen je legendarnom „Air Batucada“ i masovnim uzdahom.
Dok je s trake išao „Sleeper Car“, bina je preuređena za sada već uobičajeni akustični deo, tokom kojeg su izveli „Beautiful Drug“ (uz horsko pevanje publike), „Culture of Fear“, „The State of the Union“ i „Sweet Tides“, koji je publika ispratila pljeskom. Usledio je medli hitova koji nisu bili na zvaničnoj setlisti (poput „Spliff Odyssey“). Sazvežđe mobilnih telefona ispratilo je „Lebanese Blonde“, a onda su stigli „Fight to Survive“ i „Warning Shots“ — s pravom Public Enemy energijom — čime je zvanični deo završen. Za bis su usledili „Forgotten People“ i „Exilio“, koju je otpevala Laura i koju nisu često izvodili na ovoj turneji, a sve se zaokružilo sa „Richest Man in Babylon“.
Tokom celog koncerta Laura, Lif i Puma su imali odličnu komunikaciju sa publikom. Posebno treba istaći Lauru Val, koja je bila jedina pevačica (obično ih je dve ili tri) i koja je uspela da se izdigne iznad kritika koje su je pratile na početku rada sa Thievery Corporation. Njeno izvođenje „Exilio“ jedno je od najboljih koje sam čuo. Lično, akustični deo bio je vrhunac večeri: ogoljene od semplova i elektronskih trikova, numere nisu izgubile ništa od svog opijajućeg kvaliteta. Bend nije odustao ni od svog aktivizma — pomalo stidljivo razvili su zastavu „Studenti pobeđuju“ i time svom najvećem hitu dali lokalni kontekst i jezivo značenje.
Za kraj, treba pohvaliti „Open Corner“. Veliki parking i atraktivan ambijent pomogli su da se nametne kao vodeća lokacija za koncerte. Longplay je to ispratio pristojnim toaletima i dovoljnim brojem praktično raspoređenih šankova. Da nije bilo problema sa zvukom u zadnjim redovima, ovo bi bilo idealno koncertno veče.
