Rod Stewart u Beogradskoj areni – nostalgični šou za sve generacije

Već duže sam nameravao da starijeg sina povedem na prvi koncert (ne računam koncerte na kojima je bio dok je bio u stomaku). Dolazak velike zvezde repertoara dopadljivog najširoj publici i koja zna da napravi šou, je bila prava prilika za kvalitetno otac-sin vreme, što je on dočekao tinejdžerskom ravnodušnošću.

Malo smo kasnili na koncert i time izbegli gužvu. Jedna gospođa je bila vrlo srećena jer je kod tapkaroša kupila karte za parter po duplo nižoj ceni. Ugrizoh se za usnu. Karte sam kupio onlajn u poslednjem trenutku. Bilo je još uvek slobodnih mesta i trebalo je da pretpostavim da će kod tapkaroša biti jeftinije pred početak koncerta. Dobra energija i uzbuđenje me i dalje nisu napuštali. Prošli smo kontrolu, ušli u punu Arenu i videli da je jedan stari par seo na naše mesto. Zamolio sam ih da ostanu na mestima, a mi ćemo sesti tu pored. Sa naših mesta se lepo videla bina ispred koje je bila spuštena zavesa, a na zavesi je bio Rodov lik. Arena je bila dosta popunjena. Procena je oko 10 000 ljudi, i to kakvih ljudi. Od pomenutih baka i deka, preko bajkera i fanova Seltika, menadžerki i profesorki, zaljubljenih mladih parova, do mog sina, koji je verovatno bio najmlađi na koncertu.

Koncert je počeo sa dva kratka odlomka puštenih sa trake: „I can’t get enough” Depeche Mode, i „Scotland the brave”, nezvaničnom himnom Škotske. Vrlo prigodno za muzičara koji tvrdoglavo odbija da ode u penziju. Uz prve taktove „Infatutaion”, podigla se i zavesa i otkrila binu koja podseća na vodvilje iz zlatnog doba Holivuda i velike LED ekrane. Pored Roda tu je bilo pet ženskih pratećih vokala i sedmočlani prateći bend. Zvuk je bio odličan. Basovi bili dominantniji, što nije smetalo da se čuje svaki ton niti je jačina zvuka smetala tinejdžeru.

Iznenadio me je izbor prve pesme, jer je Ser Stjuart koncerte na ovoj turneji počinjao pesmom „Addicted to love”. Možda jer je koncert kasnio? Autorska prava? Takođe, ostali smo uskraćeni i za „Have you ever seen the rain”. Međutim, čim smo čuli njegov hrapav glas, sve ostalo je bilo manje bitno. Iz prve pesme je prešao u „Having a party”, prvu obradu za večeras, a na led ekranima se pojavila najkičastija moguća grafika, fazon Stanko Crnobrnja. Pravo iznenađenje bili su prateći vokali, koji se lepo uklapaju sa Rodovim glasom. Slede „Love train” i „I don’t wanna to talk about it”, koju publika peva u horu. Rod se pojavljuje bez sakoa i peva „Forever young”. Pred kraj pesme, neprimetno prelaze u irski narodnjak „Toss the feathers” koji izvode devojke (žene, dame? na zvaničnim materijalima ih navode kao „ladies”) iz benda na violinama i bubnju (na bubnju koji je nosila jedna od se nalazio grb Seltika). Rod u tom trentku nije na bini, a mi smo fokusirani na irski ples dva prateća vokala, a muzika je, opet neprimetno, prešla u „The great song of indifference”. Odjednom se pojavljue Stjuart i bend nastavlja „Forever young”. Publika je oduševljena.

Rod Stewart, Beogradska arena 2024.
Rod Stewart, Beogradska arena 2024.

Gde su Irci, tu je i harfa, pa sledeća pesma, „First cut is the deepest”, započinje predivnim soloom na harfi. Na ekranima prikazuju devojke iz publike, što će još nekoliko puta da se ponovi tokom večeri. Još jedno iznenađenje su dva violinska soloa koji su izvele devojke iz pratećeg benda. U ovom trenutku je jasno da ih ne treba smatrati „pratećim” u bilo kom smislu, što je pokazao još jedan solo na harfi koji je i završio pesmu.

Odličan je bio i saksofon solo na „I don’t wanna to talk about it”, a publika je podelila vokalne zadatke sa Rodom. Nakon pesme, većina devojaka se povukla sa scene, a J’Anna Jacoby se pojavila sa mandolinom, što je bio znak da sledi oda o izgubljenoj nevinosti Ser Stjuarta. Uz „Maggie May”, Rod pokušava i da igra te mrda svojim dupetom koje odavno nije seksi. Mene oduševljava gitarista (mislim da je Svinford, nisam dobro video) soloom koji prevazilazi Ronija Vuda. Zatim sledi „It’s a heartache” Boni Tajler.

Rod Stewart, Beogradska arena 2024.
Rod Stewart, Beogradska arena 2024.

Oduševljenje publike je prekinulo zamračanje Arene. Usledio je najdirljiviji trenutak celog koncerta. Na ekranima se pojavila slika Kristine MekVi, koja je umrla pretprošle godine. Rod, njoj u čast, je izveo „I’d rather go blind” Ete Džejms, koji je bio veliki hit za Kristinu krajem šezdesetih. Pevačice su sada bile u crnim svetlucavim haljinama i sve je odisalo Motown atmosferom. Izvedba bez daha.

Međutim, Rod ne dozvoljava da nas drže crne misli i brzo prelazi u „Young Turks” uz i fantastični bubnjarski solo koji započinju devojke. Cela Arena je na nogama. Ovo rasploženje se nastavlja uz „Baby Jane”, koji je praćen velikim uzdahom iz publike.Sledeća, „Downtown train” naglo spušta rasploženje, ali je predivno otpevana uz vrlo dirljiv solo na saksofonu.

Rod Stjuart opet nestaje sa scene, a prateći bend i vodeće devojke (Džoana, Beka i Holi) oduševljavaju „I’m every woman”, tokom koje se Rod još jednom presvlači. Vreme je za još jednu posvetu, i to Džefu Beku, jednom od najvećih gitarista, u čijem bendu je ser Stjuart pevao. „People get ready” je praćena fotografijama Martina Lutera Kinga i značajnih momenata iz istorije pokreta za ljudska prava. Još jedan dirljiv momenat je obrada Vana Morisona „Have I told you lately that I love you”, koju je Rod prelepo otpevao i pokazao zašto opstaje toliko decenija. Ovo je naročito vidljivo jer sledeću pesmu su opet otpevale devojke, i to „Lady Marmelade”. Po svojoj prilici, pesma bi trebalo da podigne publiku, ali dešava se suprotno. I pored moćnih vokala, osećao sam se kao kad gledam reklamu na YouTube koju ne mogu da preskočim.

Rod Stewart, Beogradska arena 2024.
Rod Stewart, Beogradska arena 2024.

Posle još jedne promene, slede duet „It takes two”, gde se sve tri devojke smenjuju u ulozi Tine Tarner, i „Some guys have all the luck”, kojom je završen zvanični deo koncerta. Ovaj deo, iako savršeno odsviran i odpevan, nije imao energiju ostatka koncerta. Osetilo se da je Stujart umoran. Situacija se promenila tokom bisa, gde je očekivano otpevao „Do ya think I’m sexy?” praćen zemljotresom 20 hiljada nogu koje trupkaju, a zatim mu je stavljena mornarska kapa na glavu. Publika je pevala i plakala uz „Sailng”, odi večitom lutanju ljudskog roda, pesma koja ni svih ovih godina nije izgubila magiju. Fantastičan kraj jedne lepe večeri. Iz Arene smo ispraćeni numerom „One more time” pušten sa CD-a.

Koncert, dakle, nije se mnogo razlikovao od onoga što je Rod Stjuart pre priređivao svojim fanovima. Bila je to savršeno uvežbana predstava, gde su devojke bile jednake zvezde kao i Rod. Prateći bend je bio bez greške, do nivoa sterilnosti, za razlikuo od Roda koji je svoji hrapavim glasom grebao i grejao naša srca. On je još uvek vrhunski zabavljač, ali i svestan da više nema 30 godina i da ni njegovo telo ni glas više nisu na nekadašnjem nivou. Neko bi mu mogao zameriti što smo ostali uskraćeni za dve pesme, ali koncert je trajao puna dva sata, deste minuta duže od nekih drugih na ovoj turneji, što i kvantitativno ukazuje na pevačevu posvećenost. Jedina zamerka koju imam nema veze sa Rodom i bendom. Imam utisak da je ovaj šou predviđen za neki manji i intimniji prostor, možda Sava Centar, možda Pionir. Možda je problem to što smo bili na poziciji sa koje su se videle granice scenografije? Moguće. Nije ni važno. Obojica smo napustili Arenu sa osmehom, pevušeći „Baby Jane” i „Do ya think…”

Napomena: autor teksta preferira transkribovana imena, u naslovu teksta nema transkripcije radi konzistencije.

Zapratite Ptičicu