Borislav Bora Đorđević – Bora Čorba In Memoriam
Frontment Riblje Čorbe, pesnik, pevač, kantautor i gitarista. Autor „Dva dinara druže”, „Rekla je”, „Lutka sa naslovne strane”, „Produži dalje”, „Dolazim za pet minuta”, ali i „Nek me ne zaborave devojke sa Morave”, „Evo moga bekrije”, „Prikrašću se tebi kroz prozore”.
Borislav Đorđević je rođen u Čačku, 1.11.1952. Od tinejdžerskih dana interesuje se za muziku i osniva grupu Hermelini. Uskoro će promeniti još nekoliko grupa, a posebno se ističe da je u „Poslednjem ostatku romantičnog sveta” svirao sa RM Točkom, budućim gitaristom grupe Smak. Da bi došao do novca za instrumente, upušta se u krađe po stanovima imućnijih Čačana. Biva uhapšen i izbačen iz gimnazije, nakon čega se porodica seli u Beograd, a Bora se upisuje u V Beogradsku gimanziju. Tašmajdan i okolina postaju presudni za njegovo stvaranje i dalje razvijanje kao umetnika. 1972. u novinama nalazi oglas za audiciju u obližnjem pozorištu „Dadov”, za predstavu „Isus Hrist Superstar” i dobija ulogu jednog od apostola. U tom periodu osniva i svoj prvi značajniji bend – akustičarsku grupu „Zajedno” koja izdaje nekoliko singlova i sarađuje sa više bendova, između ostalih i S.O.S. Miše Aleksića. 1975, sa Zoranom Modlijem, Robertom Nemečekom, Ljubom Sedlarom i Zoranom Mugošom formira „Hajduk Stanko i jataci”. Sledeća značajna grupa su „Suncokreti”, sa kojom izdaje nekolio zapaženih singlova i beleži učešće u filmu „Nije Nego”, učestvuju u snimanju „Leteće diskoteke” Zorana Modlija, a Bora piše tekst za „Produžii dalje” Zdravka Čolića.
1978. Napušta „Suncokrete” jer odbijaju da snime „Lutku sa naslovne strane”. Na nagovor Pece Popovića, sa Đorđem Balaševićem i Biljom Krstić osniva „Rani Mraz”, međutim, napušta ga nakon tri meseca zbog Đoletovog izbegavanja da snime „Lutku”. Obraća se Miši Aleksiću, čijem bendu je trebao pevač. 1.9.1978. „Radio TV Revija” objavljuje poster četvorice čupavaca, članova neimenovanog benda, i krsti ih „Riblja Čorba”. U decembru te godine izdaju prvi singl „Lutka sa naslovne strane”/”On i njegov BMW”. Omot radi Jugoslav Vlahović, čije vizuelno rešenje imena grupe postaje zvanični logo. U februaru im se pridružuje Momčilo Bajagić, omogućavajući Bori da se posveti pevanju. Ovakva čvrsta postava, sa zvukom koji se jedino može opisati kao – prljav i tekstovima koji direktno opisuju surovost života, vrlo brzo stiče popularnost. Prvi album, vrlo zgodno nazvan „Kost u grlu”, otvara „Rokenrol za kućni savet”, beskompromisni rokerski manifest. Bora piše pesme i za druge te piše za Generaciju 5, Maju Odžaklijevsku, Mikija Jevremovića, Oliveru Katarinu, ali i za „narodnjake”, ali se potpisuje imenom svoje supruge.
Povratkom iz JNA, Riblja Čorba sa svoja prva tri albuma cementira svoj položaj kao najveća i najprodavanija rok grupa u Jugoslaviji, a Bora je sve prisutan. Piše muziku za filmove i predstave. Sa Arsenom Dedićem priređuje vrlo posećenu seriju koncerata u pozorištu Duško Radović. Uspesi utiču na Boru. Odaje se alkoholu, a stihovi postaju sve prozaičniji. „Avionu slomiću ti krila” je napisao za pet minuta u bifeu aerodroma. Tekstovi postaju sve više politički, te biva kritikovan zbog stihova „za ideale ginu budale”. Da bi se zaštito, učlanjuje se u Društvo Književnika Srbije i izdaje svoju prvu zbirku pesama „Ravnodušan prema plaču”, a zatim i „Hej Sloveni”. Krajem decenije, zbog pesme „Crni mercedes” biva izveden na optuženičku klupu.
Iako za Bebeka piše „Sinoć sam pola kafane popio”, tokom raspada Jugoslavije, Bora bira nacionalizam, kojim rasteruje „urbanu” publiku, a javnost ga sve više vidi kao prodavača jeftine zabave. Albumi „Koza nostra” i „Labudova pesma” pokazuju umornog čoveka na kreativnom zalasku.. Slovence naziva „Bečkim konjušarima”, za grupu KNN piše odgovor na Stublićev „E moj druže beogradski” – „E moj druže zagrebački”. Bendu se pridružuje Oliver Mandić, ali ta saradnja je kratko trajala i Bora razmišlja da rasformira Čorbu. U tom periodu piše muziku za predstavu „Tamna je noć” i „Moskva petrušin” i pokreće satirični časopis „Bre!” sa svojim prijateljima.Ovu njegovu fazu je najbolje opisao Aresen Dedić, opisujući ga kao klovna koji daje publici šta traži.Sredinom devedesetih se uključuje u borbu protiv Miloševića, snima anti-miloševićevski „Njihovi dani”, i organizuje turneju po „Slobodnim gradovima Srbije”. Nastup ispred Skupštine 5.10.2000 označio je početak upada u nju i rušenja Miloševića.
Nakon promena dvehiljaditih, vezuje se DSS i u jednom periodu je pomoćnik ministra kulture. Javnost počinje da se interesuje za njegov privatni život, razvode i devojke. Na njegovom tapetu su Crnogorci. Uprkos tome, Riblja Čorba dominira festivalima i jedna je od retkih grupa koja može da skupi više od 10 000 ljudi na koncertu. 2012, u selu Ba, dobija titulu četničkog vojvode. 2019. učestvuje na koncertu koji je organizovao SNS, a 2020. snimljen je u pristvu Pavla Bihaljija i Miše Vacića. 2021. dobija „Orden Karađorđeve zvezde”. Sledeće godine postaje počasni građanin rodnog Čačka. Poslednje dane je uglavnom provodio u Sloveniji, zbog svoje treće supruge.
Đorđević je, uz Branimira Štulića, redefinisano rok pesništvo u Jugoslaviji, uvodeći urbane teme, a gradski milje i fizički u tekstove svojih pesama, te direktno uticao na estetiku „Novog primitivizma”. Garažni zvuk prvih albuma i dalje odzvanja u Partibrejkersima. Verovatno zbog svog iskustva u „Suncokretima” i „Ranom Mrazu”, neumorno je pomagao mlađim bendovima. Motivisao je Bajagu da snimi prvu ploču, zatim Nikoli Čuturilu, Babama,, Legendama, Bel Tempo, Tvins,… Od sledbenika Titovog puta, preko disidenta i nacionaliste, protivnika Slobe i podržavaoca vlasti, do gastabajtera u Sloveniji, kroz Boru Čorbu se oslikavalo srpsko društvo, koje nije odmaklo dalje od „Lutke sa naslovne strane”, „On i njegov BMW”, „Ja ću da pevam”, „Pacovi iz podruma” i ta nam slika u ogledalu najviše smeta.
Borislav Đorđević, muzičar i pesnik, rođen 1.11.1952. u Čačku, umro je u 4.9.2024. u Ljubljani posle kraće bolesti.
