Ptičica na Arsenal festu 2022, dan drugi – foto galerija i recenzija

Posle preko potrebnog beauty sleep stiže vest koja malo komplikuje stvari: poznanik koji me je manje-više nagovorio da se odlučim za ovaj podvig neće moći da ide na Placebo zbog zdravstvenih problema.

I šta mi je sad činiti? Ništa, opet Blablacar. Jedina dostupna vožnja gotovo sigurno implicira da ću propustiti nastup Ane Popović, ali nemam drugog izbora. U šest sati uveče krećem iz Deligradske sa dva Palestinca koja već nekoliko godina žive u Kragujevcu. Pridružio nam se i momak za koga će se ispostaviti da je sin jednog od najslavnijih srpskih i bivšejugoslovenskih fotoreportera. Negde posle Bubanj potoka sustiže nas gužva – opšte je poznato da se radovi na autoputu održavaju baš onda kad ne treba. Posle putovanja gde su Palestinci par puta zapalili po cigaretu, a momak pričao o kriptovalutama, stižemo u Kragujevac. Vozač je ljubazan i pristaje da me ostavi odmah preko puta ulaza u Knežev arsenal.

 

Miks domaćeg punka, alternativnog roka i stadionskog rocka

Stižem na nastup Bolesne štenadi. Nisam ih gledala skoro pune tri godine. U međuvremenu su promenili bubnjara. Standardno su dobri. Evo, pitajte čoveka sa, ako sam dobro shvatila, Pokémon kapicom. Ovaj bend je oduvek imao živopisnu publiku. Uz osmeh se sećam triju devojčica na Beer Gardenu 2019. godina, njihovog nestrpljenja tokom nastupa drugih grupa i skandiranja: „Hoćemo Kučiće! Hoćemo Kučiće!” Pesma o Infosatanama (greška više nego namerna) uvek rezultuje u knedli koja zastaje u grlu, ali tako treba. Moramo da budemo savezni građani.

Istok iza je stilski potpuno drugačiji. Njihov claim to fame, da je frontmen svirao ni sa kim drugim nego sa Alannah Myles je više nego opravdan – čovek je nepogrešiv, a momci koje je okupio sa sobom su pažljivo birani i regrutovani iz dobrih lokalnih bendova. Nažalost, ne mogu da ih slušam duže od dvadesetak minuta. Nadajmo se da će uskoro doći i u Beograd.

Dok hodam ka glavnoj bini na video-bimu vidim Anu Popović u eklektičnoj odeći, sa mnogo bling-bling elemenata. Čuje se outro. Aplauz gromoglasan. Volela bih da sam stigla ranije, ali… viša sila. Dve-tri više sile. Ipak, stižem na vreme za Van Gogh.

Ako je ovo srpski ekvivalent Nickelbacka i svi misle da nije cool slušati ih – zbog čega ovi ljudi uvek uspevaju da napune sale i otvorene prostore. Priznajte, ovo vam je guilty pleasure, pogotovo ako ste mlađi i ne sećate ih se iz vremena kada su vukli ka alternativi i eksperimentisali sa napevima i bajanjem. A da umeju da naprave dobar show, to se ne može poreći.

Odlazim da nešto pojedem. Švarcvald vafle su izgledale veoma lepo i bile su mi sasvim dovoljne. Sedim na jednom od onih komada metala koji drži zaštitnu ogradu jer su sve klupe i lazy bagovi zauzeti. Preživam. Čujem nešto sa mesta gde nastupaju DJ-evi. I onda se setim da na Garden Stageu nastupa neko koga baš, baš želim da slušam – zagrebačko-pulski kraljevi i kraljice psihodelije i funka – bend nemanja.

Uz ovo se đuska, i te kako. U publici skače i staro i mlado, dok se smenjuju zarazni instrumetali i tek pokoja pesma sa tekstom sa Tarot Funk i Cosmic Disco. Pre neki dan, društvo je objavilo singl Noćni leptiri. Nadajmo se da uskoro izlazi novi album. Ovoga je premalo, a treba nam.

 

Placebo i Senidah – ne mogu biti različitiji. I to je super.

Punog stomaka krećem na Placebo. Trema je manja, ali i dalje tu.

Preko ekrana bar petnaest minuta prelazi ćirilični tekst koji nas moli da ne koristimo mobilne telefone. Ubrzo zatim, obezbeđenje nas obaveštava da ne možemo ispred bine. Nekoliko nas pokušava da obiđe binu i izađe sa druge strane, ispod murala, ali ispostavlja se da je prostor koji je juče bio slobodan sada deo velikog backstagea za bend. Tu neki od nas odustaju, a drugi odlaze u publiku, gde svetla blješte kao da nas je stotinak hiljada.

Mislim da sam negde u desetom redu, konačno imam šanse da vidim bend iz normalnog ugla. Stefan je krupniji nego što sam očekivala, Brian daleko šarmantniji nego na televiziji. Prateći muzičari su u gotovo potpunom mraku. Ja sam visoka 160 cm, nijedan od mojih objektiva nema funkciju stabilizacije jer to jednostavno ne volim. I pored toga posmatram ovo kao izazov.

Istovremeno, kad mnogo voliš neki bend, teško je ne uleteti in the zone i izgubiti se u masi. A Placebov soničan zvuk, iskreni tekstovi i Brianovo čudno podešavanje gitare vode upravo ka tome – kao i prethodne večeri bilo je trenutaka kojih se uopšte ne sećam. Pokušavam i da snimim par videa, ali ozvučenje koje su momci poneli sa sobom je prvoklasno, samim tim isuviše sam blizu da bih dobila bilo šta više od neprijatnih šumova i distorzije. Ne mari. Konačno ih slušam uživo, ispunjavaju sva moja očekivanja. Bili su deo moje mladosti i vraćaju mi se u četrdesetoj.

Početak setliste obiluje novitetima, uglavnom sa poslednjeg albuma, Never Let Me Go. Tek sedma pesma, One of a Kind, je iz dvehiljaditih, sa Meds. Ne mari. Kvalitet je ostao isti, nostalgiji tu baš i nema mesta. Sigurno će nas iznenaditi nečim pred kraj.

Tako je i bilo. Poslednje tri pesme pred bis su praktično Brianova i Stefanova mini-retrospektiva prvih triju albuma – Slave to the Vage sa mog omiljenog Without You, I’m Nothing, The Bitter End sa Sleeping with Ghosts i Infra-Red sa prvenca Placebo. Posle ogromnog aplauza, bend se vraća na binu i – da li zbog vrtoglave popularnosti pesme i njenog povratka na top-liste širom sveta ili tek onako – izvodi obradu Running Up the Hill.

I to je to. Nema više. Sanjala sam o svojim favoritima, Special K i Every You, Every Me… ali dobićemo ih neki drugi put. Na kraju krajeva, zbog čega postoji YouTube?

Priznajem da sam radoznala da čujem slovenačku senzaciju Senidah. Sve što znam o njoj jeste da je malo mlađa od mene, da izvodi trap i da joj spotove radi Katarina Rešek, alijas Kukla Kochetova. Muzički eklektik mora ovo da čuje. Vidim da muški deo naše družine fotoreportera više zanima kako gospođa izgleda. Pritom, čekamo tridesetak minuta, kako bi se sve što je Placebo doneo sa sobom uklonilo sa bine.

Konačno, Senidah izlazi na binu sa svojim gitaristom, za koga mogu da se zakunem da je nastupao sa Tap 011, i MC-jem. Iz njenog grla izlazi kontralto tako dubok da sam gotovo sigurna da je u pitanju vokalna androginija. Meni se to dopada. Sama muzika i ne toliko, ali jasno mi je da danas prolazi nešto drugo i neću da budem matorka koja kvari zabavu.

Tinejdžera i omladine zaista, zaista ima više, nego što je bilo publike na nastupima prethodnih izvođača. Kako ću se probiti do Garden Stagea? Ovuda ne bi mogla da prođe ni prosečna mačka, a kamoli moji pozamašni kukovi, prepun ranac i ja. Stižem prekasno. Nadala sam se E-PLAY, uvek zanimljivima za fotografisanje, dovoljno brzim da me razbude, ali njihov nastup je već bio gotov.

 

A sada nešto sasvim drugačije, za kraj.

Goran Bare & Majke privukli su više novinara nego bilo koji izvođač na maloj bini. Sve je krcato i teško se prilazi prostoru ispred bine. Nekim čudom ih do sad nisam gledala, ali posle nekoliko pesama i Goranovog jugonostalgičnog govora, te poruka ljubavi bilo mi je jasno zašto starija garda voli ovu muziku. Izgledalo je kao da smo svi prisutni na nekoj besedi, a društvo je živnulo tek pred sam kraj, uz hit Teške boje.

KOIKOI ima taj jedinstveni dar da ubaci publiku u trans. Šamanski, vračarski napevi i hipnotišući ritmovi, pak, ne bi bili to što jesu, da nije neverovatne hemije između članova benda. Ema se neprekidno smeši, Marko u jednom trenutku ljubi Ivanu u obraz, a ona se snebiljivo smeška. Prvi redovi pevaju Misisipi kao da se nalaze na koncertu najvećeg benda na svetu. Negde pored bine je profesor iz moje gimnazije, ponosan što je Marko bio njegov učenik, a danas se probija kao muzičar i glumac. Nastup ima istu takvu energiju kao onaj solistički u DOB-u polovinom aprila. Nažalost, jedino što nije kako treba je svetlo. Uspevam da spasem jednu fotografiju frontmena i to je to, za početak.

 

Oj, Srbijo! Ne, nisam Oskar Davičo, samo loša imitacija.

Na kraju sam snaga i ne mogu da se pridružim plesu za kišu. Nema više. Ne mogu. Finito. Moram kući. I pored telefona koji kalira saznajem kad polaze prvi autobusi i krećem na pola nastupa. Ranoranioci mi objašnjavaju da je stanica mnogo daleko – naravno da nije. Who See? Neki drugi put.

A tamo – haos. Samo jedna gospođa na šalteru, deluje kao da joj je dosta svega. Gomila nestrpljivih ljudi. Pošto sam kupila kartu za skuplji, Lastin autobus, prisustvujem sceni gde dve devojke saznaju da će u onom prvom, lokalnog prevoznika, morati da stoje iako su kupile povratne karte. Vraćam se u red jer mi hitno, hitno treba propusnica za toalet. Profesor se pojavljuje kasnije i ne uspeva da uđe ni u moj, ni u onaj autobus gde su svi poput sardina u konzervi.

Idemo preko autoputa E75 i zastajemo u Batočini zbog jednog finog starijeg para, pa u Lapovu, gde nas ne čeka niko. Prvi put posle par decenija vidim ostatke benzinske pumpe iz osamdesetih. Pored gotovo svakog izlaza sa autoputa je minijaturni, divlji auto-otpad. Da li sam premorena i haluciniram ili me neko zavitlava? Pritom, jedan čovek tokom celog puta traži da piški. U nekom trenutku, samo dvadesetak kilometara od BAS-a vozači su mu uslišili molbu. Objašnjava da nema ni pedeset, a da se već oseća kao da mu je mnogo više.

BAS u trenutnom stanju izgleda nadrealno. Oko njega samo prašina, korov, u daljini pompezni soliteri Beograda na vodi. Prelazim preko Stare železničke stanice, sećam se odlaska na RHCP u Beč i Inđiju. Kao da je ovo neki drugi grad, neki drugi svet, gde… spomenik Stefanu Nemanji ima čuvara. Uh, jedva čekam da stignem kući i ponovo se bacim u krevet. Nije mi bilo potrebno ništa iz ovih triju pasusa – posle dvodnevne euforije i odlično organizovanog festivala setila sam se da svetlosnim godinama zaostajemo za bilo čim normalnim.

Treći dan Arsenala? Nema šanse. Mnogo bih volela da slušam Six Pack i Konstraktu, te fotografišem još jedan strani bend, ali nemam snage. Ispostaviće se da je to bila dobra odluka jer sam nedelju, drugi i ponedeljak, treći jul provela uglavnom spavajući. No, ovo je tek početak – vidimo se sledeće godine!

 

Šta sam naučila tokom ove avanture?

Organizacija Arsenal Festa je fenomenalna. Wow.

Ne šetaš se na svim festivalima po ogromnom prostoru bez prepreka. Negde uopšte nije jednostavno doći od jedne bine do druge.

Kragujevac je mnogo manji nego što sam ga zamišljala. Nema kapaciteta da se u njega zgrči toliko ljudi. Infiltrirali smo ga kao biblijska najezda skakavaca. S obzirom na vrtoglavi rast popularnosti i sve boljem kvalitetu Arsenal Festa trebalo bi poraditi na logistici.  Sad… kako?

Naći negde pet-friendly pansion, sobu, bilo šta i napraviti mali porodični odmor – više se isplati.

Spisak za kupovinu, pored neophodnog pojačanja ili kompletno novog desktop kompjutera, sad uključuje i eksternu bateriju za mobilni telefon, te još onoliko RAM koliko retko korišćeni laptop može da podnese.

Beograd je skup grad. Srbija nije (tako) skupa država.

Svi imaju sliku za uspomenu sa ekipom, samo je ja nemam. Nije baš da toliko ne volim da se slikam, pomislite i na mene sledeći put.

 

Galerija fotografija

 

 

 

Zapratite Ptičicu

Napomena

Ptičica je skroz nedovršena, više puta je bila na pauzi,  ali više nema izgovora. Činimo sve da bi izgledala kako treba u skorije vreme i kako bismo vam pružili najbolje moguće iskustvo i pristup kvalitetnim koncertnim fotografijama, kao i recenzijama albuma, intervjuma i tako dalje.