Ptičica na Arsenal festu 2022, dan prvi – foto galerija i recenzija

Sve se brzo desilo, kô u filmu star… ček, pogrešni smer.

Počelo je tako bezazleno – frontmen jednog dugovečnog punk benda me je pozvao na festival još u martu, mislila sam da je to neizvodljvo, zbog moje poprilično nezavidne finansijske situacije. Međutim, nekoliko dana pred održavanje Arsenal festa ležu mi tantjeme za snimak poslednjeg koncerta Amy Winehouse i osećam se bolje nego bilo kog dana i meseca od početka jadnih i nesrećnih kašljucavih dvadesetih. Stručni konsultant Ptičice kaže da ima smisla da idem, kaže da ćemo drugog dana na Placebo ići zajedno. OK. Pronalazim šta, gde i kako i tridesetog juna sam na putu ka Kragujevcu, tek po drugi put preko servisa Blablacar. Budžet mi je skroman, a smeštajni kapaciteti grada koji će se ispostaviti mnogo manjim nego što je mislila da će biti su popunjeni. Ako, nije da imam para da prenoćim. Prema tome, odlučujem da putujem svaki dan i vraćam se u Beograd u zoru. Već tad sam bila sigurna da će mi trebati nekoliko dana spavanja posle ovoga te da neću izdržati sve tri večeri festivala. I jedno i drugo bilo je tačno.

Putujem sa jednim mladim DJ-em koji mi objašnjava zašto je TikTok odlična alatka za promociju, vozač i suvozač nisu mnogo druželjubljivi. Stižemo u grad na Lepenici negde oko četiri sata. Sunce je zapeklo, žega. Odvlačim se do Doma omladine Kragujevac po press narukvicu i da potpišem nekakav dokument. Tamo ću ostati nekoliko sati, obaviti sve što imam da obavim i na kraju će me samo glad naterati da potražim lokal gde se dobro jede. Zove se „Do jaja“ i za manje od 400 dinara pojela sam dvostruko više nego što bih za te pare dobila u Beogradu, a kvalitet je prvoklasan. Uspevam i da se isflekam, to valjda neće niko primetiti. I da, ovo je reklama.

Do Kneževog arsenala idem zajedno sa ljubaznim zaposlenim DOK-a koji mi objašnjava gde, šta i kako. Na ulazu me uopšte nisu pretresli, kad su videli da sam predstavnik medija – veliki kontrast u odnosu na, recimo, Belgrade Beer Fest, gde sam 2018. morala da bacim „Autan“, a 2021. sam bila jedna od samo dveju osoba na nastupu prvog izvođača jer je pretres zbog COVID-19 trajao duže. Sad, da li je ovo 100% bezbedno? Nije ovo Dom omladine Beograda gde me svi zaposleni poznaju i jasno im je da sa sobom nemam, recimo, bazuku. Kako ovi ljudi znaju da sam bezopasna?

 

Prvi izvođači – glasno, nema šta!

Na Garden Stage počinje nastup šabačkog benda Kontra Komitet koje sam gledala pre šest meseci na BARF-u. Tad su otišli kući i nisu bili tu da prime drugu nagradu, što je u neku ruku bilo totalno punk. Izgled im je nekonvencionalan, tekstovi su fantastični i publika se polako skuplja. Obezbeđenje me ne pušta u deo ispred i pored bine, drugih fotografa koje poznajem još nema. Srećom, još uvek nije pao mrak i uslovi su su više nego dobri.

Posle ovog nastupa ulazim u zatvoreni deo sa poznanicama sa Headlinera i pozdravljamo se sa pobednicima Mobil festa i Bunt rok festivala, momcima iz Sanitariuma. Nemaju mnogo vremena, moraju da se bandažiraju pre nastupa. Prostor ispred bine se puni – horror-look, specifičan imidž i žestoki metal Sanitariumu su za kratko vreme doneli pravi mali kult. Njihovih kultista, doduše, ima manje nego kad nastupaju kod kuće, ali veoma brzo privlače poglede i uši ljudi koji su nonšalantno pijuckali pivo naslonjeni na štandove i ogradu miksete. Ovoga puta de facto vođa benda Marko Narančić peva umesto frontmena Nenada Živkovića koji je opravdano odsutan. To znači manje scenskih akrobacija, ali svirka je i dalje solidna.

 

Kolačići mirišu, devojčice uzdišu.

Polako pada mrak. Prolazim pored žonglera na štulama, štanda na kojem su u poveliki hamburger zabodena tri šprica, interesantnih skulptura i zgrrada koje su definitivno videle bolje dane. Znam da sam na istorijskom mestu, neko mi reče da staza između bina do ove godine nije bila asfaltirana. Primećujem da, za razliku od beogradskog panađura i novosadske zabave za imućne strance, aspekti Arsenala nevezani za muziku izgledaju uravnoteženo, ujednačeno. Njegov šmek je verovatno u nečemu što nisu ni luna park, ni izvođači na koje se trenutno loži generacija alfa. Na putu sam da saznam i u čemu.

Prostor ispred dobro osvetljene glavne bine sa više nego potrebnim ventilatorima se puni fotografima i novinarima. Za ove druge ne bih znala šta su, da nisu imali propusnice. Ljudi sa mobilnim telefonima na festivalima koji se ne sklanjaju fotografima me zbunjuju, a na svakom većem događaju ih je sve više. Ponekad provlače pikselizovanu čeljad pošasti zvane digitalni zum kao, ono, fotografije. Možda sam purista, ali volela bih da mi ne budu ispred nosa. Smestite ih negde drugde.

Na samu pojavu Luke Racića i Zorana Zarubice iz benda Buč Kesidi kreću ovacije i vrištanje. Pančevački duo je redovni gost svih mojih playlista, ali ih do danas nisam slušala uživo. Lete konfete. Momci posvećuju svoj nastup nedavnom preminulom Mikici Zdravkoviću (ČBS). Njihov setni osvrt na preminulog muzičara i jednog od rodonačelnika festivala ispraćen je ovacijama.

Nastup je fenomenalan. Sonično savršenstvo zvučnih pripovetki i hipnotišući ritmovi me posle tri pesme mame da se izgubim u publici, što i činim. Nikad toliko estrogena van kontrole na jednom mestu, u publici retko i da ima muškaraca. Masa me nosi, kao da lebdim, učestvujem u ovom ludilu, iako se ne ložim na Racića i Zarubicu. Potpuno slučajno nalećem na devojku koju sam fotografisala na samom kraju prošlogodišnjeg BBF. Koje su šanse da se tako nešto dogodi?

U nekom trenutku shvatam da sam putovala celom širinom publike i da sam ispred zida i murala posvećenom Zdravkoviću. Treba mi hladna kola. Bučovci i dalje praše, iako su pritom uglavnom mirni, sa izuzetkom Racićevih guitar hero pokreta na samoj ivici bine. Jedan gospodin na krkačama drži oduševljenu malu devojčicu. Postaje mi jasno sve što je Dimitrije Vojnov pre skoro tri godine napisao u odgovoru na na negativnu recenziju albuma – ova kombinacija žanrova mnogo je primamljivija kad je izvode naši muzičari.

 

To, to mora da je bolelo!

Oko Garden Stagea već kruži gomila dobro poznatih lica – novinara, fotoreportera, članova porodice i prijatelja izvođača. Više nikome ne smeta što smo tu – odlična vest jer mi je na uflekanim pantalonama sad pukao i kaiš, ponovo sam žedna i tražim slobodnu stolicu. Tu primećujem onoga ko je ovo zakuvao – Tozu Rabasu, frontmena Zvoncekove bilježnice. Izgleda mnogo ozbiljnije, nego kad smo se upoznali. Više kao službenik iz osamdesetih godina prošlog veka, sa sve crnom muštiklom, nego čovek zbog čijih improvizovanih doskočica bi tri četvrtine stand-up komičara komotno mogli da okače mikrofone o klin.

Kako je Ritam nereda izašao na binu tako je počela opšta rulja. Sledi flashback onog nesrećnog Green Festa u Inđiji pre petnaest leta i četiri dana, samo što sam sad na bezbednom. Ili nisam? Fotografišem baklju u prvom ili drugom redu, nešto se događa, jedan službenik obezbeđenja odvodi koleginicu, a drugi mene. Po običaju, nemam pojma šta se dogodilo, mislim da opet teraju strogoću. Uspevam da uradim dve-tri fotografije sa strane. Kasnije sam saznala da je baklja za koju sam bila ubeđena da je dogorevala ispred samih vrhova mojih patika povredila osnivačicu i urednicu jednog novosadskog sajta. Sada sam još sigurnija da bi publiku treba rigorozno pretresati.

Svi sem zvaničnog fotografa benda koji je, verujem, video sve i svašta i ovo ga ne tangira, bežimo ka glavnoj bini.

OVDE IDE NELE BLABLA

 

To, to mora da je bolelo!

Na ivici prvog reda, tik preko puta nikad kreativnije obučenog Banane nailazim na mog druga F. i poznanicu, Barbiku. Ona je mlađa i sportski tip. F je stariji od mene više od jedne decenije, ali spada u srećnike koji mogu da funkcionišu sa veoma malo sna i izdrže i po nedelju dana ovakvog, ubitačnog tempa. Mislim da sam pomalo ljubomorna na njega.

 

„Na kraju ga je, uz Vujinu psihodeličnu gitaru u pratnji i rascepio sekirom, metaforički ukazujući da nije problem u medijskoj manipulaciji koju politički donosioci odluka i pretendenti na iste sinekure, koriste od prvih ozbiljnih devetomartovskih demonstracija kada je pala nedužna krv zbog medija, nego u onima koji percipiraju laži.“

Ovo sam rekla, ne tim rečima, ljudima koji su potpisivali peticiju protiv Pinka i Happyja. Nije kriv onaj koji pravi, već onaj koji je toliko prazan da mu to odgovara i da ga konzumira kao sedativ. Tozin performans je samo učvrstio moje mišljenje.

Da li je Sunshine namerno odabran da nastupi u zoru iz fazona ili je to slučajnost?

Kad bolje razmislim, ljubomorna sam i na Baneta Sunshinea. Kao i F, desetak godina je stariji od mene, skače toliko da ga samo hiperaktivni Kiza Iskaz može nadmašiti. Bože, da li ću krepati do kraja meseca i koju bolest imam, a da to nije desetak kilograma ni od kud nagomilanih posle druge infekcije koronavirusom zimus? Kod kog lekara treba da se pregledam? Ovde moja hiperaktivnost postaje korisna – uspevam da istovremeno urlam TI BI HTELA LOVU, TI BI HTELA PARE i da fotografišem bend.

 

Dug put kući

I to je kraj.

F. i ja idemo ka parkingu gde nas čeka čovek s kojim ćemo se vratiti u Beograd. U kolima nas je petoro, pored vozača tu su i dve gospođe koje svaki dan idu u Beograd. Nažalost, ne umem da spavam u prevozu, čak ni sa tamponima za uši, ali muzika je poprilično neutralna i ne smeta mi Kako smo prošli Južne kapije tako ulećemo u zastoj. Ni sama ne znam kako sam uspela da se popnem uz stepenice do stanice GSP preko puta Veterinarskog fakulteta i stignem kući u autobusu 48 gde sam se osećala kao vakuumirani kikiriki. Pet minuta šetnje sa psom i pravac u krevet.

Sutra je vreme za još jednu avanturu. Pardon… danas. Auć!

 

Galerija fotografija

 

Zapratite Ptičicu

Napomena

Ptičica je skroz nedovršena, više puta je bila na pauzi,  ali više nema izgovora. Činimo sve da bi izgledala kako treba u skorije vreme i kako bismo vam pružili najbolje moguće iskustvo i pristup kvalitetnim koncertnim fotografijama, kao i recenzijama albuma, intervjuma i tako dalje.